Borka Pavičević: Cijelo društvo je previjeno strahom, ljudi smatraju da je rizik pobuniti se i u samoposluzi

Borka Pavićević je veliko ime u svijetu kulture. Ona je dramaturškinja, kolumnistkinja i kulturna aktivistkinja. Cijeli svoj život provela je u aktivnom radu i borbi. Jedna je od onih osoba koje nisu odustale od mladalačkih ideala borbe za bolje društvo. Centar za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu osnovala je 1994. godine.

Sa Borkom Pavičević razgovarali smo u Banjaluci, gdje je bila jedna od panelistkinja na konferenciji „Kultura sjećanja“, koju je organizovala Fondacija Friedrich Ebert.

Poštovana Borka, Vaš život i rad su zaista čista inspiracija za sve nas koji se bavimo društvom. Kćerka ste našeg poznatog sociologa kojeg sam i sama izučavala na fakultetu, vjerujem da je i život sa njim doveo do ranog otkrivanja mnogih zanimljivih tema. Kada ste Vi otkrili društvo, kritiku nepravde, kulturnu kritiku, što će kasnije postati vaš poziv?

Pravo da ti kažem, baš ne znam kad se to desilo. To počne rano u školi i počne sa načinom nastave. Kad smo bili u Gimnaziji mi smo imali skupne večeri sa radnicima Bigza, a dešavalo se da devojke iz boljih kuća neće da igraju sa radnicima Bigza. Ja to nisam mogla da shvatim. Posle sam se vratila u Bigz kad sam radila kataloge Bitefa i uopšte Bigz i Beogradski štamparski zavod su nešto što mi je bilo užasno privlačno. Tako je došao i ulazak u studentsku štampu. Zapravo, prava politizacija nastaje negdje 1968. godine. Sljedeće godine biće 50 godina od studentskih demonstracija te godine i to je, ne samo za mene, već za moju generaciju, bio jedan veliki trenutak politizacije kroz pobunu. Bez toga nema politizacije. Za mene su bili presudni to vreme i literatura.

Spomenuli ste pobunu. Na neki način, pobuna je ostala obilježje Vašeg cjelokupnog rada. Međutim, mnogi iz Vaše generacije koji su se bunili prestali da to rade, oslabili su bunt, promijenili su stranu. Šta je ono što je Vama dalo snagu da se tako energično borite cijelog svog života?

To verovatno zavisi od pitanja karaktera i ličnosti. Poslije 1968. godine mnogi su ušli u kulturne institucije i politiku. Neki su postali direktori pozorišta, a drugi ljudi su odlazili u zatvore kao što je Vlada Mijanović, a posle Lazar Stojanović. Ako bih o tome ozbiljno razmišljala rekla bih da tragovi toga kako je bilo sa ljudima stvaraju tu energiju da se to nastavi. Mislim da je to kreativno, da je taj bunt mnogo stimulativniji, ima više iskušenja. Ljudi formiraju druge vrste zajednica u svakom smislu, porodičnom, akademskom. Ima ljudi koji su uz taj kompromis napravili velike profesionalne uspehe, napisali su neke značajne knjige, snimili neke velike filmove, ali ima i jedan veliki broj ljudi koji od tog kompromisa sa društvom ili politikom ili političkim režimima nisu uradili ništa. Uvek je pitanje šta uradiš umesto toga šta radiš.

Konferencija u Banjaluci nosi naziv „Kultura sjećanja“. Šta je po Vašem mišljenju kultura sjećanja? 

U Banjaluci sam. Ne znam ni ja kad sam bila zadnji put u ovom gradu. Setila sam se da sam ovde bila sa Ivanom Stambolićem na Igmanskoj inicijativi i da smo išli ulicama. Onda počnem da vrtim slike i ideje u glavi. To je proces. Ne može se pisati bez toga. Tu nema tačke. To nije namerni proces. On sa jedne strane i jeste namerni i pitanje sećanja je jedno veliki filozofsko područje o kojem postoje gomile studija i knjige. Istovremeno to je proces cele umetnosti. Svaka stvar ima biografiju, sudbinu, pitanje konteksta i šta se kada događalo i u kom kontekstu se nešto radilo ili se nešto zbilo. Ja ne znam zašto ljudi imaju potrebe da se sete majke, oca, dede. To je individualno sećanje koje je zapravo rekonstrukcija onoga što je bio život jedne zajednice u celini. Čovek ne može da se oslobodi komparativnih metoda posebno kad ste u mojim godinama. Kaže ovako Breht: „nemojte misliti da ono što se sada zbiva je oduvek tako bilo“. A taj potencijal da nešto nije bilo onako kako se danas javlja on je taj model koji zapravo učestvuje u promeni. Skoro su studenti bili na beogradskim ulicama, a ja imam u glavi i 1991, 1996-97, kao i celokupni istorijat protesta, pa se onda vraća na 1968. To je nešto živuće što ti ne da spavaš. Ti nešto vidiš. To je proces u kome ti ličnosti, ljudi, njihove smrti, sudbine ljudi prolaze kroz glavu. Ako hoćeš da budeš živ ti se sećaš.

Govorite na panelu o umjetnicima, glumcima i kulturnim radnicima i njihovom odnosu prema prošlosti. Na koji način oni to rade, rade li dovoljno, dovoljno jasno i glasno?

Ne. To je jedno veliko pitanje. Unutar onoga što nazivamo cehom mora da se obavi jedan ozbiljan razgovor. Dok sudije ne kažu drugim sudijama, dok postoji ta zaštita ceha u odnosu na društvo jako teško može da dođe do razgovora. U Beogradu sada imamo kaštigovanje glumca Sergeja Trifunoviča, pa i Nikole Đurička, jer su oni zauzeli određene političke stavove. Sada je pitanje koja je solidarnost kolega prema tome? Šta su godinama po tom pitanju radila udruženja, šta radi Udruženje muzičkih umetnika kad se Vasilu Hadžimanovu zabrani koncert, kakva je ta vrsta solidarnosti, šta to košta pobogu? Zašto ne kažu ostavite na miru tog i tog čoveka a mi nećemo igrati predstavu dok se to ne uradi. To je u sklopu svega. Kad glagol preživeti zameni glagol živeti, kad je istaknuta prije par godina da se preživi u komplikovanim fazama društva, a ne da se živi, onda se mnoge stvari zaboravljaju zbog toga što se zove preživeti. To je taj, u krivom smislu, pacifikujući model koji je zapravo eutanazija jednoga društva. Od najmanjih stvari do najvećih stvorio se strah u društvu. Ljudi smatraju da je rizik pobuniti se i u samoposluzi. Celo društvo je previjeno strahom i zbog toga ljudi ne obraćaju pažnju da ono što se dešava oko njih.

Da nastavimo sa kulturom i umjetnošću. Koliko umjetnost treba biti i društveno angažovana i kritična? Ne bavi se baš svako na ovaj način umjetnoću, jer to znači da će ući u mogući konflikt sa vlašću?

Jako važna. Imamo značajna imena kad je angažovanst u pitanju. Imamo jednog Olivera Frljića, imamo mlade reditelje koji su angažovani. Ja mislim da film Dobra žena, od Mirjane Karanović, obavlja katarzičnu funkciju ne znam ni ja koliko skupova. Ima itekako ljudi koji rade nešto, a o knjigama da ne govorim. Milan Radanović napisao je knjigu „Kazna i zločin“ u kome je podvrgao kritici celu tu restituciju četnika i slavu Draže Mihajlovića. Ima mlađih istoričara koju ulaze u tu bitku. Imamo i fantastičnu knjigu Ivana Čolovića „Smrt na Kosovu polju“. Kroz ovo djelo vidimo kako je u taunim epohama konstituisan imidž kosovske bitke u odnosu na postojeći politički trenutak. Zapravo možemo pročitati da te famozne istorije poturica o kojima govori Petar Petrović Njegoš zapravo i nema, nije ih bila, nego da je ona jedan konstrukt. Bilo je nekih takvih pokušaja, ali oni nisu postojali na nivou države, ni na nivou društva. Imamo jako živu likovnu scenu na polju savremene umetnosti i koja se bavi kritičkim preispitivanjem. Sad, što institucije to ne rade to je drugi problem. Imamo Andraša Urbana sa predstavama koje su izuzetne. Ima još ljudi i to je taj put. Mi preterujemo kad kažemo da nečeg nema. Svako počinje govor niko o tome ništa nije rekao, to nije tačno. Problem je što se cela scena ne oslanja jedne na druge. Drugo je pitanje koliko je to dostupno publici u vremenu u kojem vladaju potpuno druge medijske instalacije.

Zanima me koliko se kultura od kraja šezdesetih, sedamdesetih godina u odnosu na danas? 

Mislim da Milena Šešić ima radova na tu temu. Ono što je bilo karakteristično za socijalistički period jeste da je u doba Hladnog rata kultura bila ta koja je bila spoljna politika. Pošto smo mi bila zemlja između, a Jugoslavija nikada nije bila u istočnom bloku. Imamo radove koji govore da je sedamdesetih godina jugoslovenski socijalizam zapravo bio zapadni socijalizam. Imali smo položaj između Istoka i Zapada i taj položaj je kapitalisao jako mnogo u prevodima, u repertoaru pozorišta i u načinu života. Imali smo fantastičnu izložbu u Zagrebu prije nekoliko godina koja se zvala „Socijalizam i modernost“ gdje smo mogli vidjeti kako je to nekad izgledalo. Jugoslovenski model je bio u osnovi emancipatorski iako je i on sam patio od mnogo problema. Hajde sada da pogledamo šta žene imaju: jesmo li bile ravnopravne- jesmo, je li bilo toliko ideala o udaji- nije, jesmo li težile ekonomskoj nezavinsonosti- jesmo, nismo se ponosile da nas je neko odveo u kafanu, nego smo htele same platiti večeru. Pogledajte šta se danas radi od žena. Šta to žene postaju? Postaju objekti, majke kćerkama kupuju grudi za maturu. Kako se to menja, kakav je to neokonzervativizam? Ja pojednostvljujem stvari, ali to je tako. Celi taj socijalistički period je imao cenzuru, on je imao pritisak države na kulturu, ali je istovremeno kultura bila značajna da ju država pritišće. Kultura se branila od države, ali je istovremeno država intervenisala u polju kulture prosto zato što je tada Ljuba Tadić bio na naslovnim stranama, a nije bila Ceca.

Više od 20 godina radi Centar za kulturnu dekontaminaciju koji ste osnovali. Šta znači baviti se dekontaminacijom? Koliko smo svi kontaminirani?

Kad smo mi rekli koji je naziv Centra to je bilo zapanjenje. Mi smo to rekli da se svi zapanje. Ali danas reč kontaminirano imate na svakom ćošku, kažu nešto je bolesno, kontaminirano. Koliko je to sve uspelo da dekontaminira ja ne znam i mislim da nije, ali bezrazložan čin je najvažniji čin koji ti možeš da uradiš u kulturi. Sugurno je da su urađene značajne stvari, jer neke stvari ne bi bile urađene da Centar nije postojao. Neki razgovori ne bi bili vođeni, neke predstave ne bi bile odigrane, neki ljudi ne bi nastali, ne bi otišli drugim putem. Na različite načine to vrši inspirativnu funkciju javnoga govora koje ljudima pomažu da i oni uspostave javni govor. Javno mesto u tom smislu motiviše da javnost postoji.

byka.com/visoko.ba