Naslovnica Preporuka Ho'š se vraća...

Ho'š se vraćat’ u BiH? Nikad!

I bio je to jedan sasvim običan, ali zabavan razgovor, sve dok na moje šta radiš nije rekla da se pakuje. Radoznalo pitam gdje ćeš, odgovara u Švicu. Ja nastavljam, onako zaigrano, radoznalo i šaljivo. Ho'š se vraćat'? - odgovara, NIKAD!

36
PODIJELI

Jutro. Onako, ni oblačno ni sunčano. Prosto tmurno. Svakodnevnica. Ustajem, spremam se, kafa, probijanje kroz gužve i posao. Kucanje šifri, jer nalog ti danas za sve treba, a da započnem svoj obični radni dan trebam ih ukucati najmanje deset.

Kucam i posljednju i pristupam svom prozoru u sve. Odlične poslovne ideje, komunikacije, obične ljudske živote i patnje. Pristupam i Facebook-u. Što da vidim šta se dešava na mojim poslovnim stranama, što da vidim šta ima u naroda. Pogledam chat i onda se sjetim da sam baš noć ranije sanjala jako dragu prijateljicu, kolegicu, sugrađanku… Ona online, ja se javljam.

I bio je to jedan sasvim običan, ali zabavan razgovor, sve dok na moje šta radiš nije rekla da se pakuje. Radoznalo pitam gdje ćeš, odgovara u Švicu. Ja nastavljam, onako zaigrano, radoznalo i šaljivo. Ho'š se vraćat’? – odgovara, NIKAD!

Moje pitanje i njen odgovor razbili su svakodnevnicu, zaigranost, ali i svaku nadu da će te moje svakodnevnice drugačijim činiti neke druge, pozitivnije stvari, a ne iformacije o odlasku mojih prijatelja, poznanika i osoba koje su, sa sigurnošću znam, ovoj zemlji mogle dati više, samo da su imale priliku. Znam da su mogli, ali i da su se zaista trudili.

A onda lete slike svih naših pokušaja da budemo bolji, da uradimo više. Pa pokušavam da se prisjetim likova i imena svih njih koji su u samo posljednjih godinu dana odlučili učiniti isto. Nekom na pitanje ho'š se vraćat’ odgovoriti sa NIKAD.

Pitam se da li ovo NIKAD ikome od političara, eksperata i stratega u glavi tako glasno odzvanja kao meni. Pokušaju li staviti na papir imena svih onih koji odlaze?

A onda ponovo sanjam. Sanjam Sarajevo. Nikad ružnije, nikad tmurnije i nikad strašnije. Hodam Titovom ulicom i vidim samo starce, pogurene, sijedih brada i drhtavih ruku. Tumaraju. Tumaraju kao što to sada čine mladi u ovom gradu i ovoj zemlji. Tumaraju zaboravljeni od svih, prepušteni sami sebi.

Sanjam tako najstrašnije i najtužnije Sarajevo. Toliko ružno i tužno bilo mi je još samo jednom. Tokom opsade i rata. Bilo je…ne toliko zbog porušenih zgrada, spaljenih auta i naslaganih vreća, već zbog praznih ulica i činjenice da u te četiri godine ne pamtim nijedan sunčan dan, a bilo ih je, vjerujem. Samo tama!

Sjedim, tipkam, klikam, listam i bojim se šta ću večeras sanjati… A ho'š se vraćat’, teško da ću ponovo nekada nekog pitati.

Pisala: Amela Sačić

byka.com/visoko.co.ba

Komentari

komentara

Visoko.co.ba pratite na ANDROID i IOS aplikacijama, kao i na društvenim mrežama FACEBOOK i TWITTER.