Kultura mama na Instagramu je štetna laž

Držala je novorođenče sa sjajnim manikiranim noktima u blago neurednoj sobi—pelena za bljuckanje na naslonu kauča, cucla na stolu, igračke na podu. Potpis slike na Instagramu glasio je: “Život nije uvek slika i prilika.”

Pitala sam se odakle joj vremena za frizuru i šminku kad ja nisam mogla da se setim kad sam se poslednji put istuširala. I sama sam držala svoje novorođenče, tako da nisam mogla da zafrljačim telefon preko sobe iz čistog nezadovoljstva. Umesto toga sam plakala. I to mnogo.

Ljudi misle da znaju kako izgleda postporođajna depresija (PPD) i postporođajna anksioznost. To su zastrašujući novinski naslovi o novim majkama koje čine nezamislive stvari da povrede sebe ili svoju decu. To su epizode Reda i zakona inspirisane direktno vestima i kontroverzni filmovi sa Šarliz Teron. Ali postporođajna depresija ne izgleda uvek tako. Ponekad, otkrila sam, izgleda baš kao ja.

Postporođajna depresija i anksioznost nisu crno-beli — ima tu sasvim mnogo sive. Oni postoje u kontinuumu i zato što nerealni standardi sprečavaju žene da se otvore prijateljima i porodici, više od polovine žena sa PPD-om nikad ne dobije dijagnozu.

Kao nove mame, uletele smo u ogromnu promenu identiteta i odgovornosti. Naravno da tražimo solidarnost i reči utehe na internetu i društvenim mrežama. Ali u ovom našem društvu opsednutom Instagram slavom, mame su se toliko upetljale u “savršeno nesavršenu” retoriku i slike da nenamerno otuđuju upravo one ljude sa kojima misle da su se povezale.

Znate tipove postova o kojima govorim. To je upicanjena mamica koja se “snalazi” iako je život “jako težak”. Izgubila je sav višak kilograma od bebe, ali njeno telo ipak “više nije ono isto”. Ali, gle, nije li majčinstvo najveće čudo života? A ponekad zaista izgleda legitimno rastrojeno, ali ako ima vremena i prisebnosti da postuje na Instagramu, onda joj bolje nego većini nas.

Ove “savršeno nesavršene” mame ne pomažu ženama tokom njihovog perioda matrescencije (tranzicije u majčinstvo). Štaviše, one su možda štetnije od mama koje vam prodaju savršenstvo. Savršeno nesavršen sadržaj način je da se saoseća sa ženama na jedan veoma površan način, bez da se otkrivaju bilo kakve rane koje zadiru dublje od posekotine na papir. To može da dovede do još jačeg osećanja izolovanosti i da nove mame odvrati od traženja profesionalne pomoći kad im je ta pomoć najpotrebnija.

“U pokušaju da potvrde koliko je teško biti mama pod normalnim okolnostima, društvene mreže minimizuju iskustvo veoma realne patologije kao što je postporođajna depresija i/ili anksioznost”, kaže Lesli Akerman, njujorški psiholog. “Kao rezultat bombardovanja novim informacijama, nove mame koje doživljavaju PPD ili PPA možda će biti manje sklone traženju pomoći jer su društvene mreže nenamerno normalizovale atipične reakcije na stresore ili emotivna stanja koja zahtevaju kliničku intervenciju.”

Kad je moj sin stigao na svet pre godinu dana, bila sam preopterećena i zatečena. Znala sam da ga volim, ali sam bila prestravljena. Naša bolnička soba bila je sićušna, ali nisam želela da odem iz nje. U našem stanu nije bilo sestara, a moj krevet nije imao dugme koje sam mogla da pritisnem kad god sam imala neko pitanje. Ubrzo smo saznali da naša beba ima žuticu i zatražili su od nas da ostanemo još jednu noć. Osetila sam veliko olakšanje.

Kad smo odlazili kući, bilo je veoma mračno—i ne samo zato što je bilo osam sati uveče. Bila je to jedna drugačija vrsta mraka, kao da mi je neko čitav svet prekrio ćebetom. Kad se prisetim prvih nedelja nakon što smo doveli našeg sina kući, vidim sve samo crno, kao da je sve vreme bila noć.

Ophrvala me je anksioznost. Plašila sam se da mu promenim pelene, zato što je samo vrištao, vrištao i vrištao. Dojenje mi nije išlo, a nisam spavala. Sve to bilo je pogoršano mastitisom, apscesom u mojoj dojci, i ne jednom, ne dve, već tri alergijske reakcije na različite antibiotike koje sam uzimala kako bih se izlečila. Toliko me je brinuo sindrom iznenadne smrti odojčeta i gušenja da bih imala noćne more o tome ili zbog njega ležala noćima budna. Pomisao na to da iznesem dete napolje delovala mi je nemoguće i nerazborito zbog virusa, glasne buke, temperature, sunca, stranaca, buba i pasa, između ostalog.

Na mom lekarskom pregledu šest nedelja posle porođaja, objasnila sam lekaru kako se osećam, samo da bih dobila da rešim test sa više ponuđenih odgovora za postporođajnu depresiju koji svako može da prođe. Tražila sam na internetu članke o PPD-u koji su se poklapali sa mojim simptomima i pokušavala da nađem lične ispovesti žena koje su doživljavale sličan intenzitet anksioznosti. Nije ih bilo mnogo — samo površinski blogovi sa jeftinim zaključcima i obaveznim linkovima za sajtove za mentalno zdravlje.

Istraživanje kaže da 70 do 80 odsto žena doživi postporođajnu tugu (koja je obično manje ozbiljna), dok 15 odsto žena doživi postporođajnu depresiju. I već nam sa tim govore šta je normalno a šta nije — većina ljudi ima postporođajnu tugu, dok samo mali procenat ima PPD. PPD vezujemo za duboku sramotu zato što smo omanule kao savršene, srećne majke. Još gore, PPD se često meša sa postporođajnom psihozom, stigmatizovanim poremećajem zbog kog žene oklevaju da otkriju kako se stvarno osećaju.

“Mnogi ljudi ne traže pomoć zato što nemaju dovoljno informacija o o tome šta je zapravo postporođajna depresija”, kaže Arijela Vaserman, psihološkinja sa Medicinskog centra na njujorškom univerzitetu. “Drugi pripisuju neke depresivne ili anksiozne simptome prirodnom toku majčinstva, verujući da je ‘normalno’ osećati se na određeni način posle porođaja. Brige o sposobnostima roditeljstva — ili brige zbog tuđe osude — kao i sramota i stigma samo su dodatne prepreke da žene potraže lekarsku pomoć.” Prema mom iskustvu, glamurizacija postporođajnog haosa i osećanja nesposobnosti može samo još više da doprinese toj sramoti.

Znala sam da nešto nije u redu. Na sreću, išla sam kod jedne predivne terapeutkinje još pre nego što sam zatrudnela, tako da sam posle samo pojačala naše seanse. Zajednički smo skovale plan: pokušaću više da spavam (jeste, važi), naći ću više vremena za vežbanje i izlaziću iz kuće na po 15 minuta svaki dan, bez obzira šta se dešava. Ako ne bude bilo promena u roku od nekih mesec dana, potražiću pomoć psihijatra i početi da pijem lekove koje mi ispiše.

Ovaj plan za mene je funkcionisao. Šetnje, vežbe, svež vazduh, povremeni susreti sa ponekom saosećajnom novom mamom — sve je to smanjilo učestalost mojih zabrinjavajućih suza. Mogla sam da vidim kroz koliko mračan period sam prošla zato što sam se sada kupala u preko potrebnom svetlu. Bilo je padova, naravno (kao onaj put kad sam se zaglavila u saobraćaju sa mojim uplakanim sinom i za volanom ispustila iz sebe vrisak čiste grlene frustracije, što je njega potpuno prestravilo), ali sam zato na raspolaganju imala alate za prepoznavanje mojih okidača i znala sam kako da se nosim s njima. Posle nekoliko meseci našeg terapijskog plana, konačno sam razumela o čemu sve mame pričaju — mogla sam da budem sa svojom bebom i istinski uživam u tome.

Uvek sam govorila otvoreno o svom iskustvu, čak i u najmračnija vremena, ali sam otkrila da mnoge žene ne žele da pričaju o majčinstvu u kontekstu mentalnog zdravlja. Umesto da to činimo preko površnih i bezbrižnih paradoksalnih Instagram slika, moramo da skinemo tu zavesu sramote tako što ćemo biti otvorene, iskrene i nežne jedne prema drugima.

Moramo da budemo iskrene sa našim osećanjima kako bismo ih normalizovale, možda na društvenim mrežama, možda i ne. Mnoge od nas pate u tišini zato što nismo iskrene. Priznanje da zaista ne želite da se bavite usranom pelenom i bebom koja vrišti dok vam je vagina još natečena i krvari? E, pa to se dešava.

Nove mame: hajde da pričamo o nošenju fleka od bljuce na farmerkama po čitav dan, koje su vaše trudničke farmerke jer su jedine u koje i dalje možete da stanete sa postporođajnim kilogramima koje morate da skinete. Okačite fotku svoje bebe koja se nalazi u barici mokraće zato što vam je ponestalo pelena a mislili ste da može da prođe pelena za plivanje (profi savet: pelene za plivanje ne upijaju) i priznajte naglas da ste osetile duboko očajanje, a ne samo zabavljenost, tokom tog debakla.

“Savršeno nesavršena” i dalje sugeriše stanje savršenstva. Ključno za rušenje ovih veštačkih barijera i nemogućih očekivanja koje stavljamo pred sebe jeste otvaranje kanala za komunikaciju i stvaranje bezbednog prostora za žene da potraže pomoć ako im je zaista potrebna.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na TONIC.

lolamagazin.com/visoko.ba