Naslovnica Preporuka Lične odluke ...

Lične odluke neće sačuvati planetu

Naše reakcije su uslovljene doktrinom neoliberalizma. Ekološki aktivizam se temelji na eko sijalicama i odlasku na posao biciklom. Kupujte u bio radnjama i planeta će ozeleneti.

21
PODIJELI

Članak o klimatskim promenama od 7.000 reči objavljen u poslednjem broju Njujork magazina uplašio je mnogo ljudi. Kao i stvarnost klimatskih promena, priča je veoma deprimirajuća. Koristeći podatke iz nekoliko naučnih istraživanja i intervjua, autor članka, David Wallace-Wells, detaljno opisuje mogući scenario u kojem otapanje polarnih kapa oslobađa ubitačne zarazne bolesti, geopolitika sveta tone u beskrajne ratove, a vazduh oko nas je sve teže disati.

Poznavaoci problema klimatskih promena reagovali su na različite načine. Poznati autor i meteorolog Eric Holthaus ukazao je na svom Tviter nalogu na niz materijalnih grešaka u ovom članku, a Robinson Meyer iz Atlantika detaljno je pretresao nekoliko tačaka u kojima Wallace-Wellsova priča odstupa od prihvaćenih naučnih saznanja. Naučnici kao što je Michael Mann tvrdili su na Fejsbuku da se članak previše oslanja na scenario sudnjeg dana i bombarduje čitaoce prizorima za koje i sam autor priznaje da je malo verovatno da će se ostvariti. „Dokazi da su klimatske promene ozbiljna pretnja kojoj se mora posvetiti najveća moguća pažnja više su nego jasni“. Mann je zatim u Vašington postu objavio opširniji odgovor na članak. „Nema potrebe za preterivanjima, naročito ako to doprinosi širenju parališućih narativa o bezizlaznosti i neumitnom kraju.“

Debate o članku dotakle su i pitanje da li je strah efikasan faktor motivacije za pridobijanje ljudi da nešto preduzmu, što je očigledno neophodno, šta god da mislimo o samom tekstu. Ekolog Jon Foley na to pitanje odgovara odrečno, a Wallace-Wellsov pristup temi ocenjuje kao „izrazito neodgovoran“. David Roberts iz Voksa smatra da strah može biti koristan: „Moguće je da društvena dinamika zahteva određenu dozu straha i paralize da bi se napravio potreban proboj. U svakom slučaju, zaključak da ’strah nikada ne daje rezultate’ je neosnovan“. U svojim reakcijama komentatori su se manje bavili pitanjem kakvu vrstu odgovora bi strah mogao da proizvede, bilo kod pojedinaca ili u institucijama kojima pripadaju.

Kao i gotovo sve drugo, naše reakcije na strah – uključujući i strah od klimatskih promena – uslovljene su već preko 40 godina dominantnom doktrinom neoliberalizma. Ubrzo posle napada 11. septembra 2001, George W. Bush je savetovao Amerikancima da „posete Diznilend“. Kada je počela recesija, poručio je da treba više da kupujemo. Ne iznenađuje što se i predlozi rešenja za klimatsku krizu daju u sličnom tonu. Ekološki aktivizam se godinama temeljio na zameni sijalica i odlasku na posao biciklom. Drugim rečima, kupujte u zelenim radnjama i planeta će sama od sebe ozeleneti.

Promena je počela zahvaljujući pokretima kao što je OWS (Okupiraj Volstrit) i teškim bitkama koje su vodili aktivisti iz američkih starosedelačkih zajednica uz podršku mlađih i militantnijih boraca za očuvanje prirode. Inicijative za sprečavanje izgradnje cevovoda Keystone XL i Dakota Access i pozivi na bojkot banaka koje ih finansiraju i kompanija koje ih grade uneli su u ekološki aktivizam antikorporativni duh koji podrazumeva kolektivno delovanje.

Ipak, većina ekoloških aktivista i dalje insistira na individualnim rešenjima. Posle teksta u Njujork magazinu, društvene mreže je zapljusnulo mnoštvo članaka – što starih, što novih – o stvarima koje sami možete preduzeti. U mnogim od novijih članaka upućuje se na nedavno objavljeno istraživanje Environmental Research Letters o četiri „najefikasnije stvari“ koje kao pojedinac možete učiniti da sprečite klimatske promene: prestanite da jedete meso, izbegavajte putovanje avionom, uzdržavajte se od korišćenja automobila i – na vrhu liste – smanjite broj dece ili, još bolje, nemojte uopšte da imate decu.

Potrošačke odluke su važne, naročito ako spadate u jedan ili 0,01 procenat najbogatijih. „Ako neki klimatski aktivista iz generacije X odluči da odustane od porodičnog odmora, planeta to neće ni primetiti“, piše Roberts. „Ali ako neki visoko pozicionirani menadžer odluči da između Londona i Njujorka putuje jednom, a ne dvaput nedeljno ili jednom mesečno umesto svake sedmice, to će se već osetiti. Naravno, efekat će se pokazati jedino ako svi bogati putnici donesu iste ili slične odluke i dosledno ih se pridržavaju duže vreme.“

„Najočigledniji i najdirektniji način da se utiče na individualne izbore od značaja za klimu jeste oporezivanje potrošačkih izbora bogatih“, dodaje on. „Sada, kao i u doglednoj budućnosti, može se očekivati da emisija štetnih gasova raste proporcionalno rastu bogatstva. Redistribucija bogatstva odozgo naniže… smanjila bi visoke emisije koje su sada povezane sa određenim životnim stilom.“

Ako niste bogati, zaključuje Roberts, najviše što možete učiniti za planetu jeste da se povežete s drugim ljudima i pokušate da promenite državne politike tako što ćete na državne funkcije birati ljude koji nisu povezani sa naftnom industrijom. Razmišljanje o ceni različitih životnih standarda i stilova ima smisla tek ako se tome priključi razumevanje klasne politike. Važno je naglasiti koliko je neravnomerno raspodeljena odgovornost za aktuelnu klimatsku krizu – kao i za većinu drugih društvenih kriza. Organizacija Carbon Majors je nedavno objavila izveštaj koji pokazuje da je svega 100 kompanija odgovorno za 71 odsto emisije štetnih gasova od 1988. godine do danas. Celih 71 odsto.

To se kosi sa uobičajenim narativima o klimatskim promenama. Obično nam govore da je globalno otopljavanje civilizacijski problem, posledica naše opsesivne potrošnje – naša kolektivna odgovornost. Predlozi rešenja uglavnom su fokusirani na ponašanje pojedinaca, bilo da traže da više recikliramo ili da se manje razmnožavamo. U globalizovanoj verziji iste priče – popularnoj na zelenoj levici – predlaže se redukovanje kolektivne proizvodnje i potrošnje, rešenje poznato kao „kontra-rast“ („de-growth“), kojim se žrtva koju moramo podneti deli na jednake delove za sve. Na jednake delove se deli i korist od održivijeg ekološkog sistema koji ćemo tako dobiti: zajedno stežemo kaiš za opšte dobro.

Ali, kao što je naglašeno u pomenutom izveštaju, do tačke u kojoj se danas nalazimo stigli smo pre svega zaslugom jednog malog i veoma bogatog društvenog sloja koji kontroliše način proizvodnje, pa otuda i način na koji živimo, radimo i trošimo. Mnogi ljudi širom sveta, pa i u Americi, jednostavno ne troše dovoljno da bi njihov životni stil bio od bilo kakvog značaja za ekologiju. Klimatolog Kevin Anderson zato kaže da se „prelazak na izvore energije sa niskom emisijom ugljenika mora dovršiti pre nego što siromašni dostignu nivo dohotka koji će im omogućiti trošenje velikih količina energije“. Verovanje da svi zajedno snosimo solidarnu odgovornost, jer nismo učinili dovoljno, najviše koristi maloj grupi onih koji su najodgovorniji za eskalaciju krize. Klimatske promene uveliko pogađaju ljude koji su im najmanje doprineli, ljude čiji bi životni standard i nivo potrošnje morali da rastu, umesto da se smanjuju.

„Vaš lični osećaj krivice može se objasniti eko-konzumerizmom. Ali dovoljnu težinu da utiču na tok klimatskih promena imaju samo masovni pokreti“, napisao je Martin Luckas u Gardijanu prošle nedelje. „To zahteva odlučan mentalni napor da se oslobodimo čini kojima nas je začarao neoliberalizam: da prestanemo da razmišljamo isključivo kao pojedinci“. Kao što Luckas ističe, ljudi koji danas upravljaju svetom – i četiri decenije dug ideološki projekat koji ih je doveo na pozicije moći – neće učiniti ništa da nam olakšaju taj zadatak. Mnogo je poslova koje u nekoliko narednih godina treba obaviti kolektivnim delovanjem. Jedan od najvećih izazova je pitanje kako podstaći ljude da kolektivno reaguju na pretnje klimatskih promena u dovoljno velikom broju da federalna administracija više ne može da ignoriše problem. To je ogroman zadatak, ako imamo u vidu da je zvanična partijska linija vladajuće elite dosledno poricanje. Ako postoji bilo šta u čemu su demokrati i republikanci složni, onda je to konsenzus da javni budžeti moraju biti manji, a intervencije države svedene na minimum.

S druge strane, veoma je važno osigurati da reakcija države na krizu ne pogorša položaj onih koji su već najugroženiji. Iz perspektive ljudskih prava i opšteg blagostanja, vlade globalnog Severa nisu naročito vešte u reagovanju na krize. Bilo u samom generisanju kriza ili pokušajima profitiranja na njima, reakcije nadležnih na širenje straha daleko su od zadovoljavajućih. Dok je nakon napada 11. septembra Bush predlagao Amerikancima da ublaže bol odlaskom u šoping mol, njegova administracija je pripremala objavu „rata terorizmu“ i jedan od najagresivnijih napada na građanske slobode još od vremena „crvene pošasti“.

Uragan Katrina je pripremio teren za izmeštanje i privatizaciju gradskog školskog sistema. Pre toga su Uprava za nacionalnu bezbednost i guverner Luizijane ljudima iz Blekvotera dali odrešene ruke da pucaju na stanovnike Nju Orleansa na osnovu sopstvene slobodne procene. Kultura nekažnjivosti koja se proširila posle uragana, u kombinaciji sa prisustvom policije i vojske u velikom broju, kao i mnoštva naoružanih civila, pretvorila je velike delove grada naseljenog većinskim afroameričkim stanovništvom u smrtonosnu zamku. Postoji zvučni snimak na kojem se belac po imenu Paul Gleeson hvali jednom policajcu iz Nju Orleansa da je ubio 38 ljudi za koje je posumnjao da su pljačkaši i da je njihova tela predao obalskoj straži.

Kao u slučaju napada 11. septembra i uragana Katrina, oni koji su katastrofama najteže pogođeni obično najviše trpe i od pokušaja otklanjanja njihovih posledica. Takva dinamika u disproporcionalno velikom broju pogađa ljude drugačije boje kože i pripadnike radničke klase. Zašto bismo verovali da će otvoreno ksenofobična Trumpova administracija raditi drugačije? Korišćenje politika utemeljenih na strahu u doba uspona radikalne desnice je gotov recept za jednu sasvim novu vrstu katastrofe.

Daniel Aldana Cohen, sociolog sa Univerziteta u Pensilvaniji, napisao je u svom komentaru na Wallace-Wellsov članak „da je u ovom trenutku najveća opasnost kombinacija nedovoljne i okasnele dekarbonizacije, što u kontekstu produbljivanja klasne, rasne i rodne nejednakosti vodi u ekološki aparthejd. Ljude neće ubijati molekuli metana, već brutalne nejednakosti i meci kojima se te nejednakosti štite“. U okruženju sve zlokobnije društvene klime, piše Aldana Cohen, naizgled brza rešenja (na primer, raspršivanje preparata kao što je Snowpiercer iz vazduha) postaju sve uverljivija kako se približavamo temperaturnoj promeni od 4 stepena.

„Da li je moguće da su praktično svi potcenili opasnost od klimatskih promena? Da. Da li su klimatske promene van kontrole zaista najveća pretnja koja nas čeka? Ne: pored toga što smo činili premalo i to radili prekasno, prete nam i rasni i klasni rat i eksperimentisanje s planetom“, nastavlja on. „Zapravo, najveća pretnja je desničarska manjina koja je spremna da sve potčini privilegijama malobrojnog sloja bogatih.“

Ukratko, da bismo bili sigurni da sledeći vek neće proteći u znaku sve okrutnije militarizacije naših gradova i granica, moramo učiniti mnogo više od ograničavanja emisije gasova. Humano rešavanje problema već izazvanih otopljavanjem i sprečavanje daljeg pogoršanja stanja podrazumeva temeljnu transformaciju političke ekonomije koja će obuhvatiti sve, od fosilnih goriva do zatvorskog industrijskog kompleksa. Masovni pokreti će doneti proboje na nekim frontovima, ali dominaciju neoliberalizma je teško okončati bez preuzimanja vlasti.

Naravno, ne postoji univerzalni odgovor na pitanje kako tamo stići. Ali fizika klimatskih promena nalaže jednu multirasnu, populističku platformu koja će redukovati emisiju štetnih gasova i obezbediti radna mesta i osnovnu ekonomsku sigurnost za sve Amerikance. Neobično popularan manifest Laburističke partije u Britaniji – koji im je zamalo doneo kontrolu nad parlamentom – uključuje poziv da se energetska infrastruktura pretvori u javno dobro i da se zabrani hidraulično frakturisanje. Suprotno politikama stezanja kaiša za koje se jednako zalažu republikanci i zeleni, potreban nam je program pune zaposlenosti ili redistribucije sredstava od zagađivača ka onim zajednicama koje truju, ili čak nacionalizacija energetske infrastrukture. Možda će posle smanjivanja emisija štetnih gasova život biti nešto teži za jedan procent najbogatijih, ali za 99 odsto stanovništva život bi postao mnogo bolji.

Predstavljanje klimatskih promena na način koji izaziva strah – kao što Wallace-Wells čini u svom članku – podrazumeva prihvatanje borbe pod uslovima koje je odredila desnica, pod uslovima koji će se pokazati pogubno nedostatnim, s obzirom na razmere neophodne transformacije. Levica bi mogla odneti pobedu ako ponudi viziju pravednijeg sveta. I to je možda najveća šansa koju čovečanstvo danas ima.

6yka.com/visoko.co.ba

Komentari

komentara

Visoko.co.ba pratite na ANDROID i IOS aplikacijama, kao i na društvenim mrežama FACEBOOK i TWITTER.