Naslovnica Preporuka Masha Gessen:...

Masha Gessen: Pravo da se imaju prava

Pre šezdeset godina Hana Arent je napisala frazu koja je s vremenom postala jedna od njenih najcitiranijih i najčešće tumačenih misli: „pravo da se imaju prava“. Ova fraza je u sebi sadržala suštinu njenog skepticizma.

19
PODIJELI

Bilo je sunčano jutro u Sidneju. Kao gošća na raskošnom gradskom književnom festivalu spremala sam se za snimanje debatne emisije u studiju Australijske državne televizije. Na stolovima u čekaonici ležali su časopisi, leci i nekoliko kopija dragocenog džepnog izdanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, u sjajnom nežnoplavom omotu. Trideset članova deklaracije je stalo na četrnaest malenih strana, ostavljajući dovoljno mesta za uvod, u kojem je pored ostalog stajalo: „Ova prava ti pripadaju. Ovo su tvoja prava. Upoznaj se sa njima. Promoviši ih i brani, kako za sebe tako i za svoje bližnje.“

Nekoliko stotina kilometara od obale Australije, na ostrvu Manus, šest stotina izbeglica i dalje živi u vanrednim uslovima u privremenom prebivalištu – ni u kući, ni u zatvoru. Oni tamo žive već godinama, u uslovima koje Amnesty International opisuje kao „ravne mučenju“. Na drugim mestima širom sveta živi još 65,6 miliona ljudi koji su nasilno izmešteni iz svojih domova; 22,5 miliona njih smatra se izbeglicama; deset miliona njih je trenutno bez državljanstva. Ovi ljudi, među kojima je otprilike polovina dece, vode živote beskonačne iskorenjenosti i nestalnosti, njihova kretanja su strogo ograničena, dok je njihova trajno prebivalište neodređeno.

Moj život je sve suprotno od njihovog: istovremeno i ukorenjen i otvoren za kretanje. Pre nekoliko dana bez problema sam ušla u Australiju, čekajući manje od minuta na carini, gde je službenik brzo proverio da li sam dobila vizu koju sam prethodno zatražila elektronskim putem. Dobila sam je, i to za samo nekoliko časova, jer igrom slučaja posedujem tamnoplavi pasoš Sjedinjenih Država. Sada sam pored njega u svoj džep stavila i svetloplavu knjižicu sa ljudskim pravima.

Pre šezdeset godina Hana Arent je napisala frazu koja je s vremenom postala jedna od njenih najcitiranijih i najčešće tumačenih misli: „pravo da se imaju prava“. Ova fraza je u sebi sadržala suštinu njenog skepticizma u vezi sa konceptom ljudskih prava – dakle prava koja u teoriji pripadaju svakoj osobi već samim njenim postojanjem. Ali šta je garancija ovih prava? Za to je, kako primećuje Arent, neophodno biti ne samo osoba već i građanka. Drugim rečima, iako mi prava iz svetloplave knjižice „pripadaju“, ja ih mogu iskoristiti samo zato što istovremeno posedujem i tamnoplavi pasoš.

Ovu frazu je Arent prvi put upotrebila u članku iz 1949, a zatim ponovo u knjizi „Izvori totalitarizma“. Fraza je proteklih nekoliko godina bila predmet mnogih interpretacija. Nedavno je Verso objavio elegantnu knjižicu eseja, u kojima četiri autora nastoje ne samo da protumače tu frazu već i da iznađu ona tumačenja koja će inspirisati otpor globalnom napadu na ljudska prava koji je u toku. Knjiga se zove „Pravo da se imaju prava“.

Arent je punih osamnaest godina bila izbeglica bez državljanstva: od trenutka kada je pobegla iz nacističke Nemačke, u dvadeset sedmoj godini svog života, sve dok 1951. nije postala naturalizovana građanka SAD. Kada je 1948. u Ujedinjenim nacijama usvojena Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Arent je već dobila azil u SAD, ali još uvek nije imala američko državljanstvo.

Isprva je entuzijastično podržala usvajanje deklaracije, videvši je kao temelj međunarodnog mehanizma za garantovanje prava. Ali ubrzo je posumnjala. „Pravo da se imaju prava ili pravo svake individue da pripada čovečanstvu moralo bi se garantovati od strane samog čovečanstva“, napisala je i dodala – „Nije ni najmanje izvesno da je tako nešto uopšte moguće.“ Svaki novi međunarodni mehanizam, uviđa Arent, još uvek zavisi od spremnosti država da ga primene – da zaštite upravo one ljude koji su ostali nezaštićeni izgubivši svoje državljanstvo. Danas su stvari još gore. U eri Vladimira Putina, Donalda Trampa i čitave armije evroskeptičnih političara zavladala je globalna politika ogorčenosti prema međunarodnim institucijama.

„Izbeglička kriza posle Drugog svetskog rata navela je Arent da shvati da ljudska bića mogu postojati i na mestu pod imenom ’nigde’; ona mogu biti izmeštena iz političkih zajednica, pretvorena u apstrakcije“, piše Stefani DeGujer u knjižici „Prvo da se imaju prava“. Kada nema konteksta, publike ili zajednice u kojoj bi njihova prava važila, ljudi ne mogu biti zaštićeni. Ipak, piše DeGujer, Arent je polagala nadu u jednu zemlju, u Sjedinjene Države, koje su, kaže Arent, „na pridošlice uvek gledale kao na potencijalne buduće građane“. Tokom 2018, međutim, odnos Amerike prema imigrantima tako duboko se promenio da „takozvana poslednja, a možda i jedina nada“ Hane Arent danas izgleda neutemeljeno.

Autori u „Pravu da se imaju prava“ fokusiraju se na po jednu reč u čuvenoj frazi. Lida Maksvel, sa odseka za političke nauke na Triniti koledžu, piše o glagolu „imati“ i kaže da se on može tumačiti ne kao glagol posedovanja, nego „u smislu u kome možemo ‘imati’ sastanak, ili večerinku, ili konferenciju, ili konvenciju. Tu ‘imati’ prava znači učestvovati u organizovanju, stvaranju i održavanju (kroz proteste, zakonodavstvo, kolektivno delanje i građenje institucija) zajedničkog političkog sveta u kome će svakome biti dostupno da se poziva na svoja prava“.

Maksvel piše da se protesti na aerodromima, održani u januaru 2017. protiv Trampovog prvog pokušaja da zabrani ulaz u SAD iz većinski muslimanskih zemalja, mogu tumačiti upravo kao jedan takav projekat stvaranja „sveta u kome se svi mogu legitimno pozivati na svoja prava“. To je verovatno najoptimističniji momenat u ovoj knjižici.

Otkako je u februaru ove godine knjiga objavljena, Vrhovni sud je saslušao argumente za poslednju verziju Trampove zabrane putovanja i signalizirao da će najverovatnije dopustiti da ona ostane na snazi. Broj deportacija iz SAD ubrzano raste. Američka imigraciona služba je iz svog zvaničnog opisa uklonila da je SAD „nacija imigranata“.

Za to vreme u Ujedinjenom Kraljevstvu je isplivala priča o takozvanoj generaciji „Vindraš“ (Windrush). Oko pola miliona ljudi koji su živeli u Velikoj Britaniji i koji su se najvećim delom života smatrali britanskim podanicima pošto potiču iz britanskih kolonija na Karibima suočava se sa neizvesnošću ili nečim još gorim u vezi sa svojim građanskim statusom. Otkriveno je da se nekima od njih već godinama uskraćuju zahtevi za socijalna primanja, pravo na rad ili pravo na ponovni ulazak u zemlju. Suprotno tvrdnji iz lepe svetloplave knjige, njima ljudska prava ne „pripadaju“: ona im mogu biti data ili oduzeta od strane bezlične i nepristupačne birokratske mašinerije.

U pomenutoj Versovoj knjizi eseja, profesor sa Jejla Semjuel Mojn podseća da je Arent slutila da bi se Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima mogla pretvoriti u „skup lepih normativnih tvrdnji“. Ona je smatrala, piše Mojn, da paradirati listom prava pred licima ljudi koji ne poseduju ni osnovno državljanstvo „nalikuje na predstavljanje detaljnog spiska svih jela iz obilnog obroka ljudima koji umiru od gladi“. Jasno je: pored toga što „ljudi mogu živeti u mestu pod imenom ’nigde’“, jednom kada izgube svoje mesto u političkoj zajednici, oni više ne mogu biti sigurni da će ga ikada povratiti.

Preveo Rastislav Dinić

6yka.com/visoko.co.ba

Komentari

komentara

Visoko.co.ba pratite na ANDROID i IOS aplikacijama, kao i na društvenim mrežama FACEBOOK i TWITTER.