Istrgli smo mapu iz stare Prosvetine enciklopedije i natrpali jedan dozlaboga pohabani kofer. Nostalgijom naših roditelja i replikama kultnih ostvarenja jugoslovenske kinematografije. Toliko da za krpice i turistički aksesoar nije ostalo mesta.
Zapravo nismo imali novca ni za ”last budzašto minute” ponude za Grčku, pa smo smislili ovo šašavo putovanje. U našem gradu još uvek postoje ulice sa imenima Rovinjska, Istarska, Splitska i Dubrovačka. Postoje i Kej pionira i nikada uklonjena tabla davno preimenovane ulice JNA. Kao i jedna limena burekdžijska radnja na železničkoj stanici, iznad čijeg izloga se i dalje vijori zastava sa petokrakom.
Svakog popodneva tokom jedne užarene nedelje u avgustu špacirali smo nekom od jugoslovenskih ulica. U hodu prelistavali Prosvetinu enciklopediju u potrazi za znamenitim ličnostima i urbanonimima gradova čija imena su nosile. Neumereno oponašali Miru Furlan i njeno čuveno ”Čuuuuj, koookaaa!” iz filma ”U raljama života”. I smejali se do besvesti.
”Ali čega se zapravo sećaš iz Jugoslavije?”, jednog takvog popodneva prekinula sam prijatelja u po smeha.
Ležerno pevušenje hitova Beti Jurković zamenilo je samouvereno izlaganje o dobrosusedskom bratstvu i jedinstvu i radostima svakodnevnog života. Takozvani ”koka-kola socijalizam”, izdeklamovan poput školske lekcije. I nešto malo o narodnooslobodilačkoj borbi. ”Uostalom, ja sam Jugosloven”, zaključio je jednostavno.
Moj prijatelj i ja smo rođeni 1986. godine i u Jugoslaviji smo proveli samo prvu petoletku naših života. Stoga sam ponovila svoje pitanje.
”Ali čega se ti zapravo sećaš?”
Jer, ja sam se sećala samo sitnica. Šolja od rostfraja u kojima nam je tetkica Ilonka posluživala kompot i griz posut kakaom, u vrtiću nazvanom po narodnom heroju. Murala na kome je u žaru borbe ovekovečen Sava Kovačević na zidu male pozornice u našoj mesnoj zajednici. I mora i palmi na foto-tapetu u baka-Katicinoj spavaćoj sobi. To je, valjda, imalo neke veze s tim što je njena ćerka Olga živela u Puli.
Sve ostalo što sam znala o Jugoslaviji sam naprosto naučila. I ono dobro, i ono loše.
Od bake i dede koji su se iz dalmatinskog krša i slavonskih ravnica naselili u Vojvodini. Od druge bake i dede koji su učestvovali u izgradnji pruge Brčko-Banovići. Na predavanjima iz opšte sociologije, gde smo čitavog jednog semestra diskutovali o društvenom uređenju Jugoslavije i prilikama koje su dovele do njenog raspada. I, naravno, gledajući sva moguća ostvarenja jugoslovenske kinematografije.
Moje lično iskustvo nije bilo dovoljno autentično da bih se mogla nazvati Jugoslovenkom. Prijatelj me je pogledao sa neskrivenom zebnjom.
”Da nisi možda velikosrpkinja?”
”Visoka sam svega šumsku jagodu preko metar i šezdeset. Stoga mogu biti samo Srpkinja”, pokušala sam da se našalim. Ali, imam srpsko državljanstvo. I većinu vremena provodim u okviru geo-političkih granica Srbije. Ipak, da li me to čini Srpkinjom? Odnosno, da li me to uopšte obavezuje da se Srpkinjom smatram?
Država u kojoj živim formirala se tokom druge i treće petoletke mog detinjstva. Sašivena je po jednom nacionalističkom kroju, ronđavih i krvavih ivica. Za to vreme promenila je ime tri puta. To je magičan broj naše nacionalne bajke – tri prsta, treća sreća i Bog koji triput pomaže.
Njene novokomponovane političke elite su bez jasnog kriterijuma uspostavljale nove nacionalne simbole i praznike. Velikani nacionalne istorije birali su se po kalauzu, a ne po ključu. Jer su se vrata minulih istorijskih epoha obijala nemilice. Od ekshumacije onih zbilja nepravedno zaboravljenih do rehabilitacije nekih sasvim nezaslužnih i grubog revizionizma.
Danas je to država u kojoj je skoro 20 godina od velikih demokratskih promena vladavina prava i dalje samo medijska floskula. I nedostižan ideal. Država sa bogatom tradicijom partokratije i nepotizma.
Država koja prednjači u izvozu omladine i zagađenju društvene sredine. Pošto izdašno i neuspešno reciklira svoje političare. Država ratno-hušhačke prošlosti sa kojom odbija da se suoči, socijalno ugrožene sadašnjosti koju uporno poriče i neizvesne budućnosti koju glorifikuje.
A ja imam njen pasoš i znam njenu himnu. I volim njene ljude i krajolike. Ali oni već dugo nisu u fokusu njenih nacionalnih lidera. Jer ta država je prodala i svoje ljude i svoje prirodne resurse. Što metaforički, što stranim investitorima.
Moje lično iskustvo je u ovom slučaju dovoljno autentično. Ipak, nisam se mogla nazvati Srpkinjom. Jer navedene vrednosti i prioriteti srpske nacionalne politike nisu bili ono sa čime sam mogla da se identifikujem.
Stoga sam napokon odgovorila prijatelju.
”Ako izuzmemo državljanstvo i moju geo-političku lokaciju u ovom koordinatnom sitemu haosa, ne bi se moglo reći ni da sam Srpkinja. Recimo da sam pripadnica jedne nacionalno izgubljene generacije.”
Sad sam ja njega pogledala sa zebnjom. Međutim, moj prijatelj je razvukao osmeh.
”Čuuuj, koookaaa, ne daj da te to brine! Pa vi nesvrstani ste oduvek bili najbolji drugovi nas Jugoslovena”, pa dodao poletno, ”nego, haj'mo mi na Trg slobode – nju je nama naša borba dala! Valja je i sačuvati.”
6yka.com/visoko.ba
Ako želite preuzeti tekst ili dio teksta čiji je autor Visoko.co.ba, dužni ste navesti naš portal kao izvor autorskog teksta! Isto se odnosi i na fotografije i video materijale čiji je autor portal Visoko.co.ba ili materijale koji su dati portalu na korištenje.
Član 14. Kodeksa za štampu i online medije BiH: Značajna upotreba ili reprodukcija materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja prava, osim ako dozvola nije navedena u samom materijalu.