Oproštajno pismo Sergeja Trifunovića Glogovcu: Zašto onog dana nisam sišao sa motora i zagrlio te? Ajde, ne patetiši, srešćemo se

– Zavesa se ne spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A ti ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije. I da: zaista bih voleo da me ti sačekaš tamo, kad dođe moj čas. Niko drugi. Prvo ti. Ako budeš mogao i hteo naravno, bez presije. I znaš šta, Lobanja: srušićemo i to pravilo, dići ćemo lestvicu: srešćemo se mlađi. Puno, puno mlađi – stoji u pismu kojim se Sergej Trifunović pozdravio sa velikanom srpskog društva, Nebojšom Glogovcem.

Sergej je pismo koje je objavio Nedeljnik, započeo pričom o prvom susretu sa Nebojšom na Akademiji dramskih umetnosti, kad su polagali prijemni ispit.

– U toj gomilici goluždravaca, tražeći tu srodnu dušu, odmah se povežem sa jednim čičkavim crnomanjastim likom iz Pančeva. Studirao psihologiju dve godine, ćele mu je prota, majka iz Nevesinja, kao i moja poreklom. Brz, duhovit, prešarmantan, sitne pronicljive okice koje nekako postanu nevidljive kad mu se celo lice razvuče u osmeh, pa se one tako nevidljive smeše – prisetio se Sergej.

I Nebojša i Sergej znali su da će upisati Akademiju.

– Taj, čini mi se, takođe nema dilemu oko svog prijema u ovu ustanovu snova, i krije svoje čelično samopouzdanje da ne bi smetao tuđim strahovima. Divno, nisam sam. Prećutni sporazum o drugarstvu pada nekako odmah – napisao je Trifunović.

Kače rezultate prijemnog na oglasnu tablu.

– Nastaje stampedo. Za stolom ostajemo samo ja i moj novi prijatelj, stariji neke tri godine od mene. Pogledamo se i kažemo u isto vreme: “Završimo pljugu…” smeh. Završavamo šmekerski lagano tih pet, šest dimova, pogledamo se opet, bacimo kosku i kažemo, opet u isto vreme: “Ajmo.” – ističe Sergej njihovu povezanost.

POČINJU PREDAVANJA

– Centralna ličnost naše devetočlane klase otkrivala je je sloj po sloj svoje zamamne ličnosti unedogled, kao da im nije bilo kraja i svaki je bio uzbudljiviji i misteriozniji od prethodnog. Pronicljivi i do srži bezobrazan karakter koji kad bi vam zalepio dijagnozu ili presek situacije, mogli biste samo da ućutite ili se iznesete iz prostorije – napisao je glumac.

– Srčani fajter koji bi bez problema mogao da se zaleti na njih 20. Beskompromisni glasnogovornik svake situacije koji bi vam odmah skresao istinu u lice i betonirao je tu i odmah. Imali ste pravo samo da se ljutite. Najduhovitiji i najinteligentniji lik koga ste ikad videli, onaj pored koga su svi hteli da budu, onaj pored koga se uvek valjate po podu od smeha i smejete se sutradan forama od sinoć. Onaj pored koga se osećate bitnijim i jačim – napisao je Sergej.

Sergej je Nebojšu nazvao “Zoran Radmilović našeg doba”.

– Nepotrebno je da kažem kako sam upijao svaki njegov gest u tim godinama, trudio se da uhvatim taj nevidljivi i nedokučivi način razmišljanja, učio od njega i vrlo svesno ga imitirao. Imao sam priliku koju retko koji glumac na svetu ima, da imam svog glumačkog idola tu pored sebe, na svojoj klasi – piše Trifunović.

Pravo prijateljstvo.

– Kakvi nam god lični odnosi u datom momentu bili, čuvali smo se pred drugima i nismo dali na ovog drugog. To je valjda bezuslovna ljubav i poštovanje – ističe Sergej.

POSLEDNJI SUSRET

– Poslednji slučajni susret pre samo nekoliko meseci, ispred Železničke stanice. Posle mnogo godina vidim taj osmeh, miran i sladak, onaj kad okice postanu nevidljive i celo lice se smeši. Naravno, na kratkom putu do pozorišta, razmišljam o njemu. Pomislim odjednom kako sam hteo da siđem sa motora i da ga zagrlim. Ajde, ne patetiši, srešćemo se – kazao je sebi Sergej.

NAKON SAZNANJA

– Ne znam šta sam sve osetio poslednjih dana. U tom redu plača, smeha i opet plača i smeha, osetio sam da sam ostao sam: Bilo mi je žao što se nismo zagrlili. Što nismo stigli da se ispričamo. Dan nakon što je otišao imao sam predstavu “Voz” u Zvezdara teatru. Živ nisam bio kako ću uspeti da se uopšte dovučem do pozorišta. Pokušavam da se skupim, boli me svaki deo tela, perem zube i odjednom ga osetim pored sebe. Ne baš pored sebe, negde malo iznad, u kupatilu. Okrenem se i kažem: “Aj sa mnom na predstavu!” Pristaje na keca sa onim osmehom koji ozari celo lice i skuplja okice – pisao je Sergej Trifunović o jedinstvenom Nebojši Glogovcu.

byka.com/visoko.ba