Osjećanja ostaju i kad sjećanja nestanu

Iz svakodnevnog iskustva znamo da su emocije i sećanja isprepletani, kao i da se visoko emocionalni događaji mnogo bolje pamte. Danas brojni psiholozi smatraju da isto važi čak i za traumu, dok je disocijativna amnezija tj blokiranje određenih informacija koje su povezane sa stresnim i traumatičnim događajima, u stvari i ne tako čest fenomen. Najbolje pamtimo lična- autobiografska sećanja koja uključuju sva čula, i bilo koji okidač služi kao podsetnik, izazivajući emocionalnu reakciju (prvi poljubac, raskid, diplomiranje). U rasvetljavanju pitanja kako i gde se formiraju emocionalna sećanja, veliki doprinos dale su studije na pacijentima sa Alchajmerovom bolešću.

Alchajmerova bolest obično podrazumeva oštećenje hipokampusa, a samim tim i oštećenje deklarativne memorije koja obuhvata činjenice i znanja. Naime, hipokampus je zadužen za formiranje novih sećanja koja se mogu verbalizovati. Iako teško stiču nove informacije, u početnim fazama bolesti pacijenti sa demencijom su svesniji svojih kognitivnih oštećenja ali i često zadržavaju određene funkcije kao kognitivne rezerve. U tu grupu spadaju i emocionalna sećanja, tako da su u stanju da izveštavaju o određenim događajima sa jakim emocionalnim sadržajem, dok neke manje bitne informacije zaboravljaju. Delom su očuvana i tzv blic sećanja (flashbulb memory) na važne i velike svetske događaje. Istraživanje sa pacijentima koji su preživeli zemljotres u Japanu 1995. godine, pokazalo je da je intenzitet oštećenja amigdale povezan sa oštećenjem emocionalnih sećanja na taj događaj. Još jedno istraživanje dokazalo da je su amigdala i susedni delovi medijalnog temporalnog režnja neophodne komponente za stvaranje živopisnih sećanja koja uključuju neprijatne emocije. Dakle, ključnu ulogu u emocionalnim sećanjima ima amigdala, tj mala bademasta jedra duboko u mozgu, i strukture sa kojima je povezana, a ne hipokampus. Emocionalno uzbuđenje aktivira amigdalu koja komunicira sa vizuelnim korteksom i pojačava pažnju (koja je takođe očuvana), a zatim podešava skladištenje sećanja na drugim mestima u mozgu, tj pojačava i deklarativnu memoriju.

Pacijent sa demecijom pod imenom Gospodin A., kontinuirano je izražavao nezadovoljstvo lekarom koji ga je lečio, i to nakon samo jednog lošeg iskustva doživljenog tokom pregleda. Zanimljivo je da se konkretnog iskustva uopšte nije ni sećao, ali emocija je ostala. Kao dodatak ovoj anegdoti u vidu podrške nesvesnom učenju emocionalnih informacija, pa i mogućnosti da su osećanja odvojena od sećanja, Guzman Velez i saradnici su sproveli zanimljivo istraživanje na grupi pacijenata koji boluju od Alchajmera. Osnovni cilj je bio da utvrde da li osećanja mogu da opstanu čak i kada deklarativna memorija, tj sećanje na iskustvo izbledi. Sličan fenomen otkriven je kod pacijenata sa hipokampusnom amnezijom i zaveden je kao „osećanje bez sećanja“. 17 pacijenata sa demencijom uz 17 zdravih ispitanika koji su predstavljali kontrolnu grupu, imali su zadatak da gledaju 8 filmova, emisija i klipova u ukupnom trajanju od oko 18 minuta, koji izazivaju sreću ili tugu. Namerno su birali kratke klipove od po 2 minuta kako bi umanjili problem zaboravljanja scena. U slučaju tuge, klipovi su prikazivali teme smrti ili gubitka (kao što je scena iz filma „Sofijin izbor“), a u slučaju sreće- različite smešne i zabavne situacije (stand up komediju, na primer). Nakon toga su testirali svoju memoriju, a prepoznavanje putem slika je merilo neverbalno prepoznavanje lica koja su prikazana u klipu.

Pronašli su da su pacijenti sa Alchajmerovom bolešću zaboravljali većinu detalja iz tužnih klipova samo nekoliko minuta nakon gledanja, ali i pored oštećenja deklarativne memorije doživljavali su i sreću i tugu. Povišeni nivoi ovih emocija su se održali i trajali duže nego sećanje na odgledane klipove. Što je još zanimljivije- tužna osećanja su se duže zadržavala od pozitivnih. Jedan pacijent je tako izjavio: „Osećam kao da me preplavljuju sve emocije i osećanja… Izuzetno je zbunjujuće i ne dopada mi se taj osećaj“. Četvoro ispitanika nije moglo da se seti nijednog detalja iz filma, a jedan se nije sećao ni da je uopšte gledao bilo kakav film! Manje sećanja, nažalost, podrazumevalo je i veću tugu. Nedostatak sećanja na iskustvo ih onemogućava da donesu logično objašnjenje o tome šta je izvor neprijatnih emocija, što nam ilustruje zbunjenost i teškoće sa kojima se svakodnevno suočavaju kada nisu u stanju da objasne svoja osećanja. Ostaju zarobljeni u emocijama a ne mogu da shvate zašto.

Autori su pretpostavili da to „slobodno- lebdeće“ neprijatno osećanje pokreće proces zadužen za pronalaženje izvora emocionalnog nemira. Pošto u slučaju demencije izvor nije moguće pronaći, pažnja se još više fokusira i ostaju u jednom bezizlanom krugu koji ometa prirodni proces oporavka i preterano produžava emocionalno stanje.

Rezultati imaju veliku praktičnu primenu u radu sa ovom grupom pacijenata, jer upozoravaju koliko je važno da ih poštedimo negativnih osećanja dok se u isto vreme trudimo da podstaknemo ona pozitivna bilo to čestim posetama, druženjem ili muzikom, plesom pa i omiljenom hranom. Svi koji brinu o njima moraju biti svesni koliko imaju jak uticaj na njihovo emocionalno stanje. Iako se ne sećaju situacije u kojoj se neko loše i neprimereno poneo prema njima, negativna osećanja opstaju, jer im je očigledno emocionalno život dobro očuvan. Takođe, postoji mogućnost da im poboljšamo sećanja povezivanjem iskustava sa pozitivnim emocijama koje nose sa sobom.

Autor: Sanja Dutina

psihobrlog.wordpress.com/visoko.ba