Naslovnica Preporuka Posljednji Čk...

Posljednji Čkaljin intervju: Legendarni glumac otišao je u bijedi i ogorčen

114
PODIJELI

U svom posljednjem intervju jedan od najvećih jugoslavenskih glumaca Miodrag Petrović Čkalja otvoreno je govorio o svojim tihim patnjama, stanju u zemlji, mladima koji su i tada bježali iz Srbije, glumi i novcu.

U bivšoj Jugoslaviji nije bilo čovjeka koji nije čuo i volio Čkalju pamteći njegove uloge, najprije Jareta iz kultnih Kamiondžija, Jovančeta Mičića iz Puta oko sveta, glavnog junaka Veselih večeri i nebrojenih uloga koje su ovog skromnog čovjeka odvele u legendu.

Prenosimo vam dio njegovog posljednjeg intervjua u kojem je čuveni Čkalja otkrio sve što mu leži na duši:

Kao počasni predsjednik Jagodine bio je “na vlasti” sedam dana, dalekih sedamdesetih godina. U znak zahvalnosti što je igrao Jovančeta Mičića dobio je veliki ključ vrata grada i štap turskog gospodara koji je prilikom primopredaje Jagodine ovaj predao srpskom kmetu prije 600 godina. Tada se okupilo više od 10.000 ljudi, koje, kako Miodrag Petrović u šali naglašava, niko na to nije tjerao.

Rado se odazvao pozivu na razgovor. Došao je u restoran Banja na uglu Resavske ulice (Generala Ždanova) i Miloša Pocerca, u čijoj blizini stanuje. Uvijek je tuda prolazio kad je išao po hljeb, ali nikada nije ušao unutra, jer mu to kućni budžet ne dozvoljava.

Ispijajući polako limunadu (na račun restorana, zato što je Čkalja, kako rekoše, svojim dolaskom učinio čast i donio radost) započet je razgovor.

Zašto Vas dugo nema u javnosti? Kruže priče da ste ljuti?

“Ljudi svašta pričaju, ali nikada ono što treba. Gotovo tri i po godine proveo sam u bolnici, slomio sam kuk. Pao sam usred sobe. Ležao sam u Urgentnom centru i dugo čekao na protezu. Konačno je stigla, stavili su je i godinu dana sam pokušavao da bez štaka stanem na noge, ali nisam uspevao. Ispostavilo se da su mi ugradili pogrešnu protezu. Onda sam se setio svog drugara iz mladosti profesora Branka Radulovića, genija za hirurgiju. On me je ponovo postavio na noge.”

Družite li se s nekim?

“Uglavnom sa komšilukom i ljudima sa kojima sam nekad studirao na Veterinarskom fakultetu, gde, zbog nemaštine, nisam diplomirao. Nekada, kada sam došao iz Kruševca, družio sam se sa puno školskih drugova koji su otuda došli u Beograd. Uglavnom su to bili ljudi iz policije ili na rukovodećim funkcijama u preduzećima. Otkad su saznali da nisam na strani vlasti, zaboravili su moj broj telefona.”

A s glumcima?

“Nemam s kim. Sve je to pomrlo. Moj kum Guta Dobričanin je umro, cela plejada onih iz nekog mog sveta. Eto, poslednji iz tog kruga bio je Nikola Milić.”

Prepoznaju ga i mladi

Negde na pola razgovora u restoran ušla su tri mladića. Vidjevši Čkalju, zaustavili su se. Jedan od njih mu prilazi i, uz širok osmeh i izvinjenje, kaže: “Molim Vas, dozvolite samo da Vas pozdravim, legendo naša. Hoćete li nešto da popijete?”

“Ne, hvala, već pijemo limunadu i uhvatilo nas je. Druga bi nas načisto sredila”, zahvaljuje sagovornik NT u svom starom, dobro poznatom stilu.

Nema Vas na najgledanijim televizijama?

“Kojim televizijama? Televizije nema. To je skup ljudi koje ja nikad u životu nisam video. Ne znam odakle su dovedeni, šta tu traže. I ja neću da radim za srpsku televiziju, televiziju vlasti. A drugih nema. Zbog toga i nisam u najgledanijim televizijskim emisijama, jer nemam izbor. A humorističkih serija odavno nema. Čuo sam da emituju neke meksikanske, verovatno su za neke to prave stvari.”

Da li dobijate novac od repriza?

“Znate, imam ogromnu hrpu koverata sa dopisima kojima me uredno iz RTS obaveštavaju: ide repriza serije te i te. Imali ste toliko i toliko epizoda u trajanju od toliko i toliko minuta. Vaš reprizni minut košta toliko i toliko. Treba da primite 50.000 dinara.”

Da li ste dobili honorar?

“Ni dinara nikada nisam dobio. Samo uredno pišu obaveštenja. Čisto iživljavanje. Ja sam za njih otpisan, čovek koji ne postoji. A koverte skupljam da neko jednog dana vidi kako je RTS ažurna.”

Nema Vas ni u pozorištu?

“Kom pozorištu? U ovoj tamnici nema pozorišta. Ako neko u ovoj zemlji misli da pozorište postoji, taj se ljuto vara. To što se danas naziva Narodnim pozorištem, Ateljeom 212, Beogradskim dramskim, to su sve koještarije. Tamo je beda i jad. Gola improvizacija u stilu – daj da preživimo. Uzimaju neku crkavicu kao prosjaci. A ćute, niko nema smelosti da se glasno usprotivi.”

Zašto ste ogorčeni?

“Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre četiri godine završila je pozorišnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobić. Međutim, ne može da se zaposli. Prekjuče su joj otvoreno rekli u jednom pozorištu, nije bitno kom, da neće da je prime iz političkih razloga. A ona je treća generacija glumaca u jednoj kući. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet. A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takođe, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je završila muzičku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo pare da polaze neke dodatne ispite na muzičkoj akademiji u Londonu. Tamo su bili oduševljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno plaćaju koledž, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Ništa od toga neće biti. Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih četvoro žive od njene plate. A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dažbine državi, jer sam tako naučen, ne ostaje gotovo ništa. Tužno je reći, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić.”

Zašto niste novac za stipendiju tražili od Ministarstva?

“Kog Ministarstva? Vi sve vidite što ja ne vidim. Gde je to Ministarstvo kulture? I šta je to danas kultura? Bio sam 50 godina glumac i dobro znam šta je kultura. Sada je sve to nestalo. I da im se obratim, mislite li da će dati neku stipendiju mojoj unuci? Ja ne sedim na dve stolice. Uvek na jednoj, tako sam i sina vaspitao. Ima dosta mojih mladih kolega koji sede na dve stolice, ili onih koji stalno ćute. Kao, čekaju nešto. Znate šta me boli – ako pobedi opozicija, što se svim srcem nadam, te moje kolege će brže-bolje reći: ‘Jesi li video, pobedili smo’.”

Jeste li do sada izlazili na izbore?

“Ne, ali ću 24. septembra izaći sigurno. I ja i supruga i sin i snaja i obe unuke. Onako porodično, kao što se nekada išlo u crkvu na Vrbicu.”

Očekujete li pobedu opozicije?

“Mora da pobedi. Nema nam drugog izlaza. Moramo se sami osloboditi. Pitanje je samo kako? Mi, narod, imamo samo ljubav prema domovini, prema svojoj deci, prema kući, korenima i želimo da dostojanstveno živimo. Ukoliko ovi sadašnji pobede, svi mladi koji su ostali otići će iz zemlje. Nije važno kako, ali će otići. Ovo će biti zemlja staraca. Narod strahovito teško živi. Poznajem jednog gospodina koji je studirao elektrotehniku i kojeg su zbog politike izbacili sa posla. Sada na buvljaku prodaje neke šrafove, koještariju i, kako kaže, puna kapa mu je kada zaradi mesečno 20 maraka. To je strašno. Navikao sam da živim u slobodnoj zemlji, da mi sve bude jasno, da se ničega ne plašim. Da putujem slobodno i svuda. Da dođem na granicu, izvadim pasoš, pokažem i da mi carinik otpozdravi. E, to želim da se dogodi”, prenio je Espresso.rs.

radiosarajevo.ba/visoko.co.ba

Komentari

komentara

Visoko.co.ba pratite na ANDROID i IOS aplikacijama, kao i na društvenim mrežama FACEBOOK i TWITTER.