Priručnik za običan život: Uspomene

Nisam pričala deci o svom životu, možda par događaja samo – da sam bila profesorka istorije u školi (da li sam bila stroga, zanimalo ih je), da je njihov tata na početku našeg zabavljanja tvrdio kako navija za Zvezdu u želji da mi se više dopadne, da sam često igrala žmurke, školice, lastiš sa devojčicama, oblačila i frizirala lutke koje se smeju i plaču. Mislim da su to sve anegdote koje sam sa njima podelila.

Ne volim da pričam o prošlosti, svojoj deci ponajmanje. Nisam volela ni kad su moji roditelji evocirali uspomene. Od priča koje odrasli vole da prepričavaju ne znam šta deca stvarno čuju i koliko ih razumeju. Ono što se zapamti, što ostane i kad porastu je slučajno pokupljeno, nesvesno upijeno.

Neke tatine rečenice izviru nepozvane. Nikad ne smrkne, dok ne svane. Uvek sebi kaži “ja to mogu”. Nemoj da se svađaš, popusti, što bi se sekirala. Priđi prva i pomiri se, biće ti lakše. Ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će. Sećam se, mala sam, gledam tatu dok se brije, stojim naslonjena na vrata, on mi se smeši iz ogledala dok ja pratim sve pažljivo, nesvesno pravim grimase i istežem obraz, kao da se i ja brijem. To pamtim.

Mama i ja u kuhinji, pravimo tortu, opušteno razgovaramo dok mutimo jaja za fil, lagano spremamo hranu za rođendane i slavu. Svojim načinom života i manirima, potpuno nesvesno, pokazala mi je kako se ponaša dama koja nikad ne psuje, ne ogovara, ima lepu reč i osmeh za svakoga. Gledajući kako ljudi reaguju na nju, videla sam koliko je lepo biti žena koju vole i poštuju. Uvek i za sve mama je bila Gospođa Duda. To je lekcija koju sam usvojila, preslišavam se često i volela bih da na toj temi doktoriram.

Sećam se putovanja kolima na more. Sestri i meni bi napravili krevet na zadnjem sedištu, da spavamo tokom dugog puta, a oni bi tiho pričali napred. I tate kako govori, gledajući kolonu automobila iz suprotnog smera, “blago ovima, vraćaju se kući, njima je odmor prošao”. Nije voleo more, ali je išao zbog nas tri. Nisam to zaboravila.

Čega se moja ćerka sada najradije seća? Jutro, vozi se biciklom do škole sa svojim tatom koji pored nje pešači. Iznenada počinje snažan pljusak, ona ima kabanicu, tata ništa, ali sve do škole ide uz nju i kisne. To joj je najdraža uspomena i uvek je sa istom nežnošću ispriča. Kada tata pokuša da je oko nečeg posavetuje potpuno se isključi, u očima joj se pojavi staklasti pogled koji imaju ljudi kad se izmeste i ne slušaju.

Ništa na silu, strogo planski i tematski. Svesno održana predavanja deca retko prihvate i primene u praksi. Posmatranje ponašanja roditelja, uspomene koje nosimo iz detinjstva i navike porodice u kojoj smo odrasli, to nas obeleži.

Zato pokušavam da budem opuštena i vesela, sa nadom da ću decu nahraniti dobrotom i radošću. Izboriće se oni za svoje mesto, koliko njihove moći i objektivne okolnosti budu dozvolile. Ali ljubav koju dobiju, nosiće zauvek sa sobom. Jer ljubav nikada ne greši. Bila sam voljeno dete, lekcija ljubavi i brižnosti se urezala u mene i oblikovala me. Svoju decu samo volim, uz jedan savet – smej se što češće i budi dobar čovek.

Da, ima još jedan – beži od baksuza, tu nema pomoći.

Jedna od priča iz zbirke “Priručnik za običan život”, autorke Mile Tanasijević Mihajlović

lolamagazin.com/visoko.ba