Savremena bajka: Potrebna radnica s iskustvom

Deset minuta je gledala u oglas na ekranu. Telefonom je uslikala beli papir sa  jednostavnom izjavom/polurečenicom na sredini:  Potrebna radnica s iskustvom.

Devet cifara na dnu oglasa čekalo je da ih ukuca i okrene broj.

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Ja sam Vaša radnica sa iskustvom.

– O, a gde ste već radili?

– Pa u još tri iste takve trafike. Moram da se pohvalim, nikad nijednu nisu obili.

– E vidite, ovu našu stalno obijaju. Opasan je to posao, znate. Zato nam treba radnica sa iskustvom.

Samo što ona nije mogla da vodi taj razgovor. Ona je htela da bude radnica – bilo čega i bilo gde – ali nije imala tu jednu malu najmanju sitnicu – iskustvo.

– To je pleonazam, mala najmanja sitnica – rekla joj je sestra, kao da ona, diplomirani profesor književnosti, to nije znala.

– Ja sam lepo pričao upiši pravo ili ekonomiju! Ne, ona zapela književnost, pa književnost! Eto ti sad, pa čitaj novine na trafici! – rekao je otac.

– A je l’ mora baš ta trafika? – pitala ju je majka. – Zar se negde u nekoj školi ne traži profesor srpskog? Toliko je škola, toliko odeljenja, a srpski je u rasporedu, Bogu hvala, svaki dan. Pa jedno odeljenjCE da ti daju…

Kaže to „odeljence“ kao da ona za više i nije sposobna. Posle toliko godina „na njihovoj grbači“ počela je i sama da sumnja u svoje sposobnosti.

Gledala je u roditelje i pitala se kad su tako podmuklo prešli na drugu stranu, njoj suprotstavljenu. Majku je sramota da joj ćerka radi na trafici, a ocu je ispod časti svaka diploma koja nije s Ekonomskog il’ Pravnog. Posle pet godina čekanja posla, ona više nije znala za sramotu i čast.

– Kako to misliš pet godina čekaš posao? Gde ga čekaš? Nije to autobus, pa da ga čekaš! Posao se traži! – rekla joj je koleginica s fakulteta. – Pogledaj mene! Polomila sam noge obilazeći beogradske škole. Nema mesta, nema posla. Čuj, nema posla za prosvetnog radnika! A mi sve nepismeniji i nepismeniji! Vidim ja, vrag odneo šalu, pa ti se lepo upišem na jedan kurs, drugi kurs, i evo sad pišem za novine. Nije sjajno, al’ kapne po neka para!

– Al’ to si ti, ja to ne umem – rekla joj je stidljivo.

– A što ne umeš, majke ti? Pročitala tolike knjige, ima pola srpske književnosti u malom mozgu, a ona „ne ume“. E zato što mi sposobni „ne umemo“, zato su ove neznalice na našim mestima. To ti je danas magična fomula za uspeh: nekompetentan, a samouveren! On ne sumLJa u svoje sposobnosti, a ti se stidiš da pokažeš pravo znanje. On veruje da niko od njega bolje ne radi taj posao, pa i ne vidi svoje greške. A kad pogreši kaže: „Ko radi taj i greši!“ A ti se pitaš da l’ umeš žvake da prodaješ! E, moja ti!

Ona nije bila jedina nezaposlena u svom okruženju, al’ joj se činilo kao da je sama u celoj toj papazjaniji. Dok su drugi išli na letovanja, izlete i seminare – ona je sedela kod kuće. Nije više bilo lako izlaziti sa drugaricama – jer je za svaki izlazak tražila novac od roditelja. Dečko, pa ni dečko nije mogao da dođe u obzir. U vezi posle dvadeset pete ne možeš samo da se ljubakaš po parkovima. Svi su imali neke životne planove, ona je imala životne snove.

– A od snova se ne živi! – opominjala bi je majka.

Sve savremene bajke počinju sa „Potrebna radnica sa iskustvom“, a završavaju se se potpisom ugovora „na neodređeno“. Ona je imala iskustva jedino u maštanju.

Nije joj bilo lako da objasni koliko se razočarala. Toliko je učila i sad – ništa.U početku se nadala, slala biografije, „čekala posao u struci“, „da je pozovu“, makar na razgovor. U početku se pravila da ne vidi taj mali najmanji uslov „potrebno je iskustvo“. Mislila je kako će neki poslodavac prepoznati njen entuzijazam, kako će joj dati da baš tu stekne to tako dragoceno i neophodno iskustvo. Ali to se nije desilo.

Onda je počela da gleda i one druge oglase. Van struke. Mislila je: „Ali, ako za mene nema mesta u mojoj struci, zašto bi ga bilo tamo gde uopšte nisam stručna?“ Al’ je ipak slala biografije. To je tumačila kao hrabar korak u nepoznato. Samo što joj niko nije tražio da u to nepoznato zakorači.

Posle četiri godine prerazmišljavanja počela je da gleda i one oglase koji ne traže posebnu kvalifikaciju. (Al’ opet traže iskustvo!) Tako joj je vlasnica kopirnice rekla da je „prekvalifikovana“ za taj posao i da joj ne treba neko „ko će zbog diplome da se pravi pametan“!

– Znaš u čemu je tvoj problem? U tome što i dalje misliš kako je dovoljno što si završila fakultet da bi se zaposlila. A nije! Danas više nije. Ta zlatna mitološka vremena su odavno prošla! Da ne zalazimo u to na koji je danas način moguće zaposliti se, jedna stvar je sigurna – i dalje je moguće naći pristojan i pošten posao. Kao što je i nekada bilo moguće hvatanje krivina, kriminalnih i životnih. – rekla joj je koleginica.

Bio je to još jedan u nizu saveta koji samo lepo zvuče, a nimalo ne pomažu. Ona i dalje nije imala ni posao, ni iskustvo. Imala je diplomu, razočaranje i veliku sumnju u sebe. Mogla je da upiše neki kurs ili da ode u trafiku (ako je prime bez iskustva).

U bajkama, ovo je mesto na kom se pojavljuje dobra vila i čarobnim štapićem rešava stvar. Samo što ovo nije bajka već život. U životu nekad moraš magiju da izmisliš sam, tako što zažmuriš i zaboraviš na to da nemaš ni posao ni iskustvo. Posle, kao Pepeljuga, radiš šta bilo – i duboko veruješ da se snovi ipak ostvaruju.

P.S. U međuvremenu, upišeš neki kurs. Naučiš neki jezik. Na snovima treba da se radi, nije dovoljno da ih sanjaš. (To kažu ovi sa iskustvom).

lolamagazin.com/visoko.ba