Studiranje bez dosluha s privredom

Upisne politike fakulteta u BiH moraju se uskladiti s potrebama tržišta rada kako bi se pobijedila nezaposlenost.

Upisne politike fakulteta u Bosni i Hercegovini trebale bi više u obzir uzimati potrebe tržišta rada, jer samo sa usklađenošću ova dva segmenta moguće je pokrenuti privredu i pobijediti nezaposlenost. Ali, da bi se upisne politike i nastavni planovi, zajedno s njima, uskladili sa realnim potrebama bh. ekonomije potrebno je izvršiti niz reformi kojima bi se podigao kvalitet nastave na univerzitetima i kako bi se među privrednim subjektima razvila svijest o potrebi ulaganja u znanje.

Stihijsko upravljanje politikom visokog obrazovanja proizvelo je mnogo problema, a svakako najveći je veliki broj nezaposlenih osoba, koje posjeduju visoku stručnu spremu. Do takvog stanja došlo je ponajviše zbog nepostojanja jedne sveobuhvatne razvojne strategije, koja bi jasno definisala potrebe društva i privrede za određenim zanimanjima. Tom strategijom bilo bi predviđeno da se „planski“ školuju ljudi koji će zadovoljavati potrebe privrede za deficitarnim i prijeko potrebnim zanimanjima i kojom se ne bi više dozvolilo da se ljudi školuju kako bi bili dio statistika zavoda za zapošljavanje.

Atraktivno znanje u koliziji sa upisnim kapacitetima

Ekspert za visoko obrazovanje Boris Ćurković kaže da veliki dio odgovornosti za veliku nezaposlenost snose univerziteti i njihove upisne politike, koje se vode sasvim prozaičnim i sebičnim razlozima. Ako je tržište rada, kaže, toliko ograničeno i skučeno onda bi se studenti na fakultete trebali upisivati s više obazrivosti i u tom procesu univerziteti bi morali voditi mnogo više brige o tome koliko će znanje, koje nude, biti atraktivno na tržištu rada.

„Kada bi univerziteti upisnu politiku kreirali samo prema kriteriju tržišta rada, to bi bilo znatno ispod njihovih upisnih kapaciteta. Upisna politika se kreira na osnovu kapaciteta koje fakulteti posjeduju. Ako posjeduju kapacitete (učionice, profesore, laboratorije, itd.) za recimo 30 tehnologa, fakultet će upisati toliki broj brucoša, makar na tržištu postojala potreba za samo dvojicom inžinjera takvog profila“.

Ćurković ističe da je neophodno da se univerziteti počnu mijenjati, jer su se, paradoksalno, pretvorili u trome institucije, koje ne razumiju potrebe vremena. Osim toga, potrebno je da cijene studiranja budu drastično korigovane i da funkcionalno znanje bude dostupno svima. Jer, veće znanje znači veću mogućnost za zaposlenje i bolju poziciju na tržištu rada.

„Visoko obrazovanje se ne finansira dovoljno. Ono bi trebalo biti javno finansirano i besplatno za sve građane“, kaže Ćurković posebno apostrofirajući činjenicu da univerziteti uopšte ne konsultiraju tržište rada prilikom kreiranja studijskih programa, a većina ljudi koji se bavi upisnom politikom ima sasvim ograničene predstave u kakvom se stanju nalazi bh. privreda.

„Da su profesori stalno po firmama, u kontaktu sa poslovnim svijetom, onda bi predavanja prilagodili potrebama tržišta rada. To danas, na žalost, nije slučaj“, zaključuje.

Razmišljati o zaposlenju prije upisa na fakultet

Usklađenost upisnih politika univerziteta sa potrebama tržišta rada gotovo da i ne postoji kaže Emina Pašić, konsultantica na razvojnim projektima EU-a. Postoje tzv. atraktivna zanimanja za koja uvijek vlada veliko interesovanje bez obzira što su mnogi koji upisuju takve fakultete svjesni da će nakon završetka studija teško naći posao.

Do sada se malo govorilo o odgovornosti onih koji biraju fakultet koji će studirati, ali u zemlji, koja nema izgrađenu strategiju visokog obrazovanja, budući studenti moraju birati zanimanje s više opreznosti i logičke trezvenosti. Njihov primarna briga prilikom upisa na fakultet trebala bi biti mogućnost zapošljavanja nakon završenog studija, što je stvar o kojoj mali broj studenata razmišlja.

„Ne treba afirmirati profile, ali ako na birou ima hiljade pravnika i ekonomista, to govori da upisne politike nisu u redu. Studenti ne razmišljaju o tome kolika ga plata čeka nakon završetka studija i da li će uopšte imati posla. Malo se razmišlja o upotrebljivosti stečene diplome“.

U izradu upisne politike na univerzitete trebale bi se snažnije uključiti država i privrednici. Zadatak države bio bi afirmacija zanimanja u kojima se lakše dolazi do posla, i to mjerama stimulativne politike, što znači da bi bilo neophodno promovirati i stipendirati one profile za koje se zna da su zanimljivi tržištu rada.

Pored toga, kaže Pašić, privrednici bi trebali uzeti aktivniju ulogu u izradi upisnih kvota i upisnih planova i to na način da finansijski i obligatorno pomognu ona zanimanja koja su zanimljiva i potrebna za razvoj njihovih ekonomskih planova.

„Privrednici koji imaju dugoročne planove razvoja svojih preduzeća trebali bi snažnije učestvovati u kreiranju upisne politike. Oni bi trebali najavljivati zanimanja za koja su zainteresirani i onda pomagati školovanje ljudi za koje sami izraze potrebu“, zaključuje Pašić.

Državna politika upisa na fakultete

Iako se, u zadnje vrijeme, kritikuju upisne politike univerziteta u BiH, jer neprekidno insistiraju na velikom broju studenata u polju humanističkih nauka v.d. dekan Fakulteta informacijskih tehnologija iz Mostara Nina Bijedić kaže da su takve primjedbe neutemeljene i nepravedne. Ne postoji država na svijetu koja školuje ljude isključivo za privredu, jer svako je društvo kompleksno i ono mora imati ljude koji posjeduju temeljno humanističko obrazovanje.

„Inžinjeri su ti koji će najprije naći posao, ali ne može da postoji država u kojoj žive samo inžinjeri“, jasna je Bijedić, koja smatra da se problem upisne politike može riješiti samo izradom državne politike upisa na fakultete.

Kao veliki nedostatak univerzitetske zajednice vidi nepostojanje osjećaja za tržišna kretanja pa kao osnovni problem procesa smatra nedostatak fakulteta koji školuju programere i ljude koji se bave razvojem aplikacija i informatičkih tehnologija, što su zanimanja u kojima se veoma brzo dolazi do zaposlenja.

Fakultet koji vodi je zanimljiv mladim ljudima, koji studiranje doživljavaju kao proces sticanja konkretnih i upotrebljivih znanja.

„Koliko god studenata iškolovali, oni u principu brzo nalaze posao, ili domaći, ili u inostranstvu, a najčešće kombinovano, to jest rade outsorcing poslove“.

Kvalitetu obrazovanja staviti na prvo mjesto

Kritike rada univerziteta često su nepravedne i sasvim je pogrešno kriviti instituciju Univerziteta za veliki broj nezaposlenih, visoko obrazovanih, ljudi kaže prorektor UNSA Faruk Mekić. Kao najveći problem obrazovnog sistema uopšte prepoznaje postojanje velikog broja neakreditovanih univerziteta, koji pružaju izuzetno nekvalitetno znanje.

Kao primjer nesređenosti sektora visokog obrazovanja navodi slučaj Univerziteta u Travniku, „koji ima svoju ispostavu na Kobiljači“. Na tom fakultetu, koji vjerovatno ne ispunjava veliki dio standarda neophodnih za kvalitetan rad, iškoluje se ogroman broj ljudi. Šta će biti sa svim tim ljudima kada završe takav fakultet niko ne postavlja pitanje.

Kada se univerziteti kritikuju zbog svojih upisnih kvota to se čini paušalno i bez prethodno urađene analize. Mekić kaže da bi najbolje bilo izvršiti analizu lista zavoda za zapošljavanje i reći javno koliko nezaposlenih visoko obrazovanih ljudi dolazi sa Univerziteta u Sarajevu. Takav pristup uveliko bi pomogao podizanju kvalitete visokog obrazovanja i pomogao bi „ozbiljnim“ naučno–nastavnim ustanovama da, uz dijalog sa privredom, izrade kvalitetnu upisnu politiku.

Nerazvijeno tržište rada

Strukturalne veze između politike upisa studenata na fakultete i potreba tržišta rada nema, tvrde sagovornici Al Jazeere navodeći da je jedan od problema i nerazvijenost tržišta rada u BiH i nerazvijenost privrede uopšte, koja bi, u pravilu, trebala „usisati“ diplomirane studente u svoje ekonomsko-proizvodne pogone.

Rješenje problema, koji stvara ogroman nesklad između upisne politike i potreba tržišta rada ne vide u ograničavanju studiranja i izbora određenih zanimanja. Njihovo je mišljenje da se „atraktivnija“ zanimanja moraju jače propagirati, a studiranje u oblastima, koja nude brzo zaposlenje i relativno visoke plaće, trebalo bi poticati sistematičnim stipendiranjem.