Naslovnica Preporuka Umjetno i Umj...

Umjetno i Umjetnost

Još me je od ranije privlačila ta veza u hrvatskom jeziku, između umjetnog – veštačkog, i umjetnosti. A danas, kada se od svega pravi “umetnost”, ta veza počinje da ima sve više smisla.

22
PODIJELI

Preplavili su nas mediji sa vesti o “fakultetu za di-džejeve”, zapravo smeru koji je napravljen ove godine na beogradskom fakultetu Megatrend. Rugaju se ljudi do u nedogled, ali ta stvar će postojati, da, fakultet za di-džejeve, jer ako može postojati muzička akademija gde se uči sviranje insrumenata i pevanje, zašto ne bi postojala akademija gde se uči biti di džej? Verujem da je to tok misli dekana.

Postoje i razne akademije za oblikovanje rožnih materija, na primer – akademija za frizere, pa sad, poimence slavnih frizera, akademija za izlivanje plastičnih noktiju, akademija za oblikovanje i popunjavanje obrva, akademija za šminkanje, hilauronska akademija za razne facijalne korekcije. Šalu na stranu, to su sve ozbiljni i odgovorni zanati, i zašto bi, tačnije, zašto ne bi, neko ko se time bavi uživao neku titulu, diplomu, priznanje, a ne bio samo običan zanatlija.

Danas je, zar ne, ionako čitava pompa i jurnjava oko diploma, zvanja i stručnosti? Zato onda, neka diplome budu dostupne svima, pa neka smo svi akademski građani, jer, tako smo u mogućnosti, zar to nije jednakost?Da svako ima diplomu, umesto da svako ima uslove da se školuje, samo preskočimo jedan korak, obrnemo red reči u rečenici i olakšamo čitavu stvar.

Zanat koji je danas i u poslednjiih par godina u ekpanziji, a koji nisam pomenula, nisam pomenula upravo zato što ću mu sada posvetiti čitav pasus.

Bavim se i živim isključivo od tetoviranja poslednjih osam godina, jer nema hleba u mojoj zemlji od umetnosti.

Trebalo mi je dve-tri godine da izučim taj zanat, a do tada sam, dok sam studirala i učila da tetoviram, radila u kafiću, za šankom. Tu sam naučila takođe jednu jako dragocenu stvar, možda i dragoceniju od svih stvari koje sam naučila na fakultetu – da ćutim i da posmatram.

Svakako, kada sam počela da radim tetovaže koje su dovoljno dobre i tehnički na zadovoljavajućem nivou, dobila sam poziv da radim u jednom jako popularnom tattoo studiju. To je bilo 2012. godine, kada je broj “tattoo umetnika” bio upola manji nego danas, i to je zaista bio jedan od najpoznatijih i najvećih tattoo studija kod nas. U tom studiju se tetoviraju gotovo sve naše “poznate ličnosti”; od fudbalera do estradnih umetnika, čak i stranih sportista, političara, zaista je tamo bilo svega i svja. Dala sam otkaz u februaru ove godine jer nisam mogla više da izdržim. Mislila sam da je prošlo tri godine kako sam tamo, prošlo je skoro sedam.

Nisam licemer pa da svoga konja hvalim a tuđeg kudim – ne mislim da je tetoviranje umetnost. Kao što ne mislim ni da je umetnost puštati muziku, šišati kosu, crtati cvetove po noktima, lepiti trepavice, docrtavati obrve, popunjavati usne. Ne mislim, i pored raznih rasprava sa svojim kolegama, i neću nikada misliti da je tetoviranje umetnost. To je zanat koji sadrži nekakvu primenjenu umetnost, kao što je razni zanati sadrže, ali, na koncu – to je zanat.

Postoje zaista tattoo majstori koji svaki svoj crtež osmisle, nažalost, danas ih je sve manje, ali i to osmišljavanje crteža mora biti podobno da bude transponovano na kožu. Motivi se neretko ponavljaju, pa se ta “kreativnost” svodi na preturanje kompozicije sa relativno sličnim elementima iz dana u dan. Apsurd je u sledećem, ti i takvi tattoo majstori se često rugaju ovim drugim majstorima koji tetoviraju svakodnevne tetovaže kao što su imena dece, datumi, beskonačan broj znakova beskonačnosti. Zašto?

Svako ima pravo na svoju estetiku, zar ne, i svako ima pravo da izrazi svoju autentičnost, iako nam to, nažalost, sve teže polazi za rukom. Za tih skoro sedam godina u studiju, radila sam, ćutala i posmatrala ljude. Radila sam punom parom, nekada po deset sati, po četiri, pet tetovaža dnevno. Mogu sa sigurnošću da kažem da sam za to vreme istetovirala makar:

Oko 300 znakova beskonačnosti, oko 200 ekg linija, 900 imena momaka ili devojaka a skoro pa 500 kasnije prepravljala kada se ljubav okončala, oko 50-ak maslačaka koji se raspršuju, isto toliko sitnih ptica koje se iz nečega razleću, makar sam 100 puta tetovirala nekome tetovažu koju nosi neka poznata ličnost, naučila sam gde i kakve tetovaže nosi Rijana, Bekam, Džastin Biber i razni drugi..

Prvih godina sam se bavila svojim klijentima na svakom nivou, vodila sam sa njima razgovore, davala im predloge, savete, pokušavala da ih preusmerim i da zajedno sa njima smišljam neke relativno nove ideje, ali kada me je kroz par godina entuzijazam napustio, odustala sam. Tetovirala sam ljudima ono šta su hteli, dokle god se to koliko-toliko slagalo sa mojom estetikom. Počela sam da studiram, kao nekada davno iza šanka u mraku, da studiram moj najdraži poziv, da studiram posmatranje.

Posmatrala sam godinama ljude koji dolaze po tetovažu. Koji dolaze po svoj komad autentičnosti, svoj komad prkosa sebi, nekome ili svetu, koji dolaze po sreću, anđela čuvara, uspomenu, koji, na kraju, dolaze po jedan trag na koži koji će ih razlikovati od ostalih ljudi, golokožaca.

Ono što se zapravo dešavalo – dolazili su da postanu klonovi. Dolazili su zapravo da postanu kao drugi. Da postanu ono što bi voleli da budu a misle da nisu. Desila se era instagrama i nikad invanzivnijeg uticaja na ljude i njihovo samopouzdanje. Trendovi se postavljaju strogo i visoko i opominju nas sa svih strana – nismo dovoljno zgodni, lepi, nismo dovoljno kul, nismo dovoljno drugačiji, dosadni smo i isti kao svi drugi, nismo dovoljno upadljivi!

I ljudi su naseli.

Gledala sam danima devojke kako dolaze sa istim kosama, istim obrvama, istim usnama, istom garderobom, dolaze po iste tetovaže katkad i na istim mestima. Gledala sam muškarce sa isto isfeniranim šiškama i bradama (da, muškarci feniraju brade), istim trenerkama, sa istim satovima na zglobu, želeći rukav, čega god samo rukav, tetovažu preko cele ruke, pa da se brže bolje uslikaju dok drže volan automobila na koji su dali celu platu.

Provodili su sate i dane po salonima, po kozmetičarima, po teretanama, primajući injekcije i pijući suplemente, u krajnjoj liniji, provodili su sate kod nas u studiju, davali su para i para samo, ne bi li, napokon sebi zaličili na to što žele da budu. Mučili su se, skupo su se mučili, ne bi li postigli svoje visokopostavljene ciljeve.

Ćutala sam i proizvodila horde tih istih, depresivnih, sobom zauvek nezadovoljnih ljudi.

To nisu uvek bili “poznati” ljudi koji su mogli sebi tek tako sve te tretmane da priušte. To su bile devojke za koje znam da naporno rade, recimo, po kafićima, ali skupljaju pare da se istetoviraju i stave silikonska usta ne bi im to pomoglo da se maknu od svoje bede. Znam i majke koje su digle kredite za operacije svojih ćerki, stvarno znam. Ćerki koje nikada nigde nisu putovale i ništa videle, to će nekada kasnije, kada im se sreća osmehne. Roditelje koji dovode svoju maleoletnu decu jer neće da ih “sputaju u njihovim željama”, tetovirala sam klincima od 16-17 godina krila na vratu koja ima Džastin i Nefertiti ispod sisa koju ima Rijana.

Pitala sam se što se to dešava baš kod nas u salonu? Upravo zato što kod nas dolaze “poznati”. Svako, ili gotovo svako ima želju da se istakne, samo nema mogućnost, a mogućnost im je upravo pružena, društvenim mrežama, tetoviranjem, plastičnim operacijama. Broj tih istovetnih ljudi se zaista na kraju pretvorio u jedan ogroman znak beskonačnosti.

Kao i sve drugo, to je postalo toliko dostupno da ja bogatima prestalo da bude zabavno. Oni su ga, tako iskorišćeno i potrošeno bacili u masu da se masa zabavlja. Krenuli su da se masovno tetoviraju ljudi koji to sebi jedva da mogu da priušte. Skoro svaka radnica u marketu ima tetovaže na ručnom zglobu, veštačke obrve, trepavice i nokte, poneka i silikonska usta i grudi. Predgrađa su počela da vrve od nabildovanih istetoviranih mladića koji izgledaju kao fitnes modeli. Horde mladih ljudi lišenih mladosti, ubačenih u neku trku iz koje nikada neće izaći kao pobednici, jer konj koji pobedi na trci ne dobije svežiju slamu, već samo vlasnik napuni džep.

Odlučila sam da više ne uzimam tim ljudima pare i da se ne bogatim na njihovoj nesreći. Dala sam otkaz i prekinula sam tu traku makar na jednom mestu. Razumem ljude, razumem teskobu života, razumem zabludu, i razumem zašto – ne slučajno – na našim prostorima viđam najviše unakaženih mladih lica. Razumem da živimo teško i da od toga želimo da pobegnemo.

Ne razumem sledeće:

– Učene ljude koji taj i takav poredak podržavaju interpretirajući ga u nekakvom klasnom ključu, i sa svoje bezbedne distance i bez plastičnih usta govore kako tako treba, kako ti ljudi imaju pravo da rade to sve, kao da ih je neko uopšte i pitao da li i ko ima kakva prava, ali oni su uvek raspoloženi da prava dele. Otvoreno takve fenomene, tajno se nadajući da im deca, dalekobilo, neće tako izgledati jer se intimno toga groze. Niti će, bez brige, jer im deca nikada neće raditi u supermarketu.

– Ne razumem vlasnike salona za estetsku hirurgiju kako mogu da mirno spavaju znajući da ljudima oduzimaju identitet, mladost i proizvode klonove, da učestvuju u tom sakaćenju tuđe dece.

– Vlasnike društvenih mreža koji se neprestano bogate dok stepen depresije i suicida nezaustavljivo raste, po svakoj novijoj sociološkoj studiji, upravo zbog društvenih mreža.

Ulaganje u sebe nije nužno “učiti škole”. Mislim da upravo zato što nije, na žalost, svima omogućeno da “uče škole”, da je zato izmišljeno bezbroj novih “škola” i zvanja i umetnosti, ne bi li se proizvodnja potrošnje tvog besmislenog sadržaja još više uvećala, pod izgovorom i aminom neke kvazi diplome koju ćemo okačiti na zid.
Može se, za taj isti i manji novac, negde i otići, upoznati druga kultura, drugi ljudi, drugi način razmišljanja. Ta jadna majka može da digne kredit i da oplaćuje detetu stan. Može se baviti sportom, rekreirati se, živeti zdravo.

Može da se nauči da se kuva, jesti kod kuće a ne na ulici, mogu se gajiti svoji začini, može se praviti svoja testanina, mogu se zvati prijatelji na večeru. Mogu se organizovati kućni bioskopi, moguće je družiti se ponovo, jesti kokice, pržiti ih u šerpi. Može se ugojiti od slatkiša u ponoć, pa ići sa drugaricom na trčanje umotan u kese ne bi li smršao.

Ili, možda je moguće, ako ne upadnemo svi u ovu jamu koja se ispred nas otvorila i ako ne postanemo potpuni stranci koji jedne druge “znamo” samo sa fotografija sa interneta, i ako kroz koju godinu uspemo jedni druge uopšte da prepoznamo na ulici, jer ćemo svi previše ličiti, baš jer smo tako silno želeli da se razlikujemo, a nije nam bilo dosta što smo zaista potpuno različiti rođeni.

Šta bih uradila kada bih imala para onoliko koliko košta Bekamov rukav i jedne prosečne silokonske sise?

Kupila bih mnogo dobar bicikl, ne, još bolje, motor! Otišla bih zatim motorom u Kazahstan, iako ne znam ni gde je. Jela bih zdravo, kupovala bih ukusne sireve i ponekad bolje vino, jela bih suši jednom nedeljno, a jednom nedeljno bih pojela pola “Meka”. Našla bih u kom je najbližem gradu koncert mog omiljenog benda, pa bih otišla, čak bi i povela nekog i kupila mu kartu. Našla bih neku skromnu kuću u predgrađu koja ima baštu, ljuljašku, bazen je preskup, ali sa gumenim bih bila srećna, imala bih roštilj od kamena, zvala bih svakog vikenda prijatelje, nategla bih jedan čaršav na neke letve i kupila prejektor pa bismo gledali filmove napolju.

Mislim da bi to jedan Bekamov rukav i plastične sise mogle da mi pokriju.

Izgleda da je danas najnedostižnija umetnost živeti u skladu sa sobom i drugima.

lolamagazin.com/visoko.co.ba

Komentari

komentara

Visoko.co.ba pratite na ANDROID i IOS aplikacijama, kao i na društvenim mrežama FACEBOOK i TWITTER.