Broj godina je prešao broj cipela i rekao sam sebi: “Odlazim odavde”

Neki odu sami, neki odu kod rodbine. U razne zemlje se odlazi, ko gdje može. Nije bitno. Bitno je otići iz Bosne, Hrvatske, Srbije, iz ruralnih dijelova, iz odumirućih gradova, iz šupka Evrope koji stalno nekako visi, baš kao ono duguljasto govance koje se otegne i nikako da ispadne.

I prije se išlo, u Jugoslaviji. Bilo je super otići u Njemačku i raditi malo, pa se vratiti svojoj kući, u novom autu, donijeti praška za veš u velikim kutijama i omekšivača za godinu dana, kao da su imali šta toliko i prati. Ujna je uvijek dovlačila neke ružne majice, sve neke crne sa zlatastim motivima, zalascima sunca i pozlaćenim čapljama. I pliširane zlatne i crne suknje. Mislim da je ona to jedina i nosila.

Posjećivali smo ih u Minhenu, i roditelji su mi išli da rade na Oktoberfestu i kod starog djedovog brata u restoran “Bosna” u Grinvaldu, i bilo je lijepo. Najljepše od svega je bilo vratiti se kući.

Ne moram pisati kud je ko u ratu otišao, ali otad je krenula tendencija nevraćanja kući. Doduše, malo je ko više i imao kuću. Sve se poremetilo, pa se stišalo i sad su opet krenuli da odlaze po bijelom svijetu. Ostave kuću i odu. I sad, u ovim godinama – a imam 40 i nešto – rekoh da idem probati i ja. Lijepo mi je u glavi odavno ona stara izreka da nikud ne ideš ako ti broj godina pređe broj cipela koje nosiš, ali sve mislim – prošla vremena, stare izreke, to više ne pije vode.

Dok sam još imao manje godina od broja cipela, mnogo je prijatelja otišlo put pod noge, a ja ostajao u Bosni jer sam radio. Kontao sam da kad radiš, ne moraš nikuda da ideš. Ići moraš kad te potjeraju puškom ili tako nekako, ako nemaš baš drugog izbora. A ja sam stvarno uvijek nešto radio. Morao sam, jer sam plaćao stan, pošto mi je kuća otišla sa ratom u Hrvatskoj. Sa ratom i sa svim ljudima koji su otišli nekuda.

Radeći i uživajući u životu u Bosni, sve sa svojim starim prijateljima i novostečenim iz Bosne, putovao sam mnogo. Posjećivao Švajcarsku, obišao prijatelje u Beču, Pragu, Minhenu, Amsterdamu, Briselu, Parizu, onjušio Veliku Britaniju i Grčku, zaljubio se u Istanbul i uopšte jug Evrope. I kad mi je broj godina prešao broj cipela, dođem da živim u Švajcarsku!

Mnogo je lakše otići kad te tjeraju puškom. Spasavaj se ko može i prtina, poslije razmišljaš kud ćeš i šta ćeš. Ovako se dobrano moraš nasiliti da ideš.

Recimo, često se čuješ s ovima koji su već otišli i slušaš njihove priče kako im je lijepo. Prijateljica u Sidneju, otišla sa momkom davnih dana, radila sve i svašta po tropima, i uspjela naći dobar posao. Prijatelj u Briselu, gurao gdje je mogao i znao, trudio se da uspije u karijeri, ovaj drugi u Austriji, učitelj skijanja. Druga prijateljica u Amsterdamu, drugi prijatelj u Vašingtonu. Treća prijateljica u Vankuveru, četvrta u Beču, peta u Bernu, šesta u Minhenu, a još jedna sa prijateljem u Ženevi.

Ove koji ostaju iza tebe, ako se protive tvom odlasku, ne viđaš u tom periodu! A oni su ti sve. Ignorišeš svoj socijalni kapital. Samo slušaš lijepe stvari o odlasku – kako se lijepo radi, ima mnogo mogućnosti, maltene možeš raditi šta hoćeš, sva ljudska prava su ti zagarantovana, možeš biti gej bez ikakvih problema! Ne moraš više misliti o politici, nema Mile ni Bakira, nema ustaša, nema lošeg grijanja i rupa po cestama, jedno blagostanje opšte! I tako ti je lijepo oko srca kad pomisliš da svi problemi Bosne i Hrvatske i Srbije više neće biti tvoji. Da ideš tamo gdje te ništa ne zanima osim tebe i građenja svog života.

Uz pomoć rođake, koja radi u jednoj firmi kao Reinigungsmittel, prijavim se na posao za poziciju radnika u Getrankebereitstellung. Zovnu me na intervju, odem. Svi nasmijani i ljubazni, šef mi Herr Schindler (bože me oprosti), prvo pita šta znam o avionima.

Kontam, kud ovo vodi… Kažem šta znam, da ima velikih i malih, Erbus taj i taj. Kaže on: „To je to, drugo ti i ne treba – pakovaćeš piće u trole koje stjuardese koriste za vrijeme letova“! U zavisnosti od leta, kraći ili duži, toliko pića se pakuje, po različitim konfiguracijama za različite avio kompanije. Aj’ probaj, ovo su ti kolege – Fabio iz Portugala i Chris iz Afrike. Boys, speak English!

I te kolege postanu moj prvi susret sa realnim životom u Švajcarskoj. Portugalac i Nigerijac. Nasmiješe se, odmah me upute šta se radi, u 624 trolu pakuješ ready-to-go, moraš paziti da li je let Swiss ili nije, ako jeste, onda idu drugačije salvete i papirnate čaše za kafu, dodaj mi talijansko vino, kolega, nein, to je švajcarsko… I tako četiri sata, skuvan pod nekim mantilom koji su mi navukli, ožednio, pregladnio, otupio.

Dođe Herr Schindler, pita: „Je l’ ti ok“. Rekoh: „Da“. Plata ti je 18 franaka po satu, kontam, haha, pa to nema u Bosni nigdje toliko. Normalno, odbija se za doprinose, ovo, ono, kontam, ma i 16 mi je dovoljno. Možeš početi kad god hoćeš!

Kao da imam 25 godina! Presretan, brzinski se riješim Bosne. Napustim siguran posao u privatnoj firmi, napustim stan, napokon razjebem sve ugovore s m:telom, sav oduševljen poplaćam zaostale račune, razdijelim ostatak imovine, napijem se par puta, odem čak i kod zubara da me, ne daj Bože, ne zaboli zub u inostranstvu, a on kaže da i njemu nađem posao da radi sa stjuardesama! Mačku koju imam 12 godina ne želim da spominjem. Isuviše mi je bolan bio rastanak s njom, jer ona me nikako nije razumjela.

I preko Minhena, kao generacije moje familije prije mene, stignem u Švajcarsku. Pravac kod Portugalca i Nigerijca u smjenu. Odmah počnem da radim, bez većih uputa i pojašnjenja. Kolege će ti objasniti. A kolege u štresu, treba spakovati puno trola, cajtnot, šajze, kolega nein, to je italijansko, ne švajcarsko…a kolega ‘oće crkne!

Sve otpuhujem, ne znam kad će pauza. Ne smijem ni da razmišljam, pogriješim odmah nešto. Ne smiješ pogriješiti, jer se avio-kompanija odmah žali i tvoja kompanija plaća penale, a ti kriv. Ne smiješ da žvaćeš žvaku, strogo je zabranjeno. Kakva muzika, strogo je zabranjeno. Ne smiješ ništa da popiješ od sokova koje pakuješ, i ako je otvoreno, baci. Sve u kontejner! I hranu, nema veze što nije otvorena. Kakvi dati javnim kuhinjama, haha, pa ovo je Švajcarska!

I ja pomislim da Švajcarska nema javnu kuhinju, da nema potrebe. Možda bi mogli podijeliti svojim radnicima? Poslije se pokazalo da nema veze s tim. Tako se jednostavno radi – ako je neko za nešto platio, to ne može iskoristiti neko treći! Ako su oni platili da se nešto spakuje u trolu i zadovoljni putnici aviona to ne konzumiraju pa se vrati nazad, to se mora baciti. Jer je to plaćeno. Tačka.

Shvatim da je odlično dok sam na poslu, jer nemam vremena da mislim o Bosni. Crknem od rada. Ustajem u pola pet ujutro, srknem kafu i pičim na voz. Pa na drugi voz. Pa na autobus. Svi stižu u minut. Ne smiješ da zakasniš. Štres počinje ranom zorom. Sjećam se pjesme “Moja Milena” Novih fosila. Sve mi djeluje vrlo daleko.
Dođem kući, pala noć, svakako je hladno. Spava mi se. Treba ustati opet rano, u pola pet. I tako nekoliko dana. Fale mi svi. Falim sam sebi.

Onda se prenem jedan dan i shvatim da sam danima u šoku. Blokada u glavi, ferceram samo na poslu, dam sve od sebe, trudim se, pamtim pozicije, šta se gdje slaže, kako se zapečate kolica, ko ih kontroliše i ko odvozi na avione, dobijam ugovor, karticu sa svojom slikom, pravi sam mittarbeiter, imam i loker i uniformu, samo mi ne daju skalpel, jer moram proći trening! I tu sam u šoku, bunim se, pa ja koristim skalpel odavno, kolege viču „pa dajte mu skalpel, on je star, on zna“, ali jok. Treba proći trening!

Liježem u devet, ne mogu da zaspim, pa lupanje srca, ne smijem da mislim na Bosnu. Ali tu je internet, tu je Viber, svi se javljaju, sve ih zanima. Pričam u šoku, ništa mi nije jasno, a kad shvatim da sam to ja, oblije me hladan znoj.

Gdje sam? Zašto?

Sjećam se da mi je prvih dana na poslu padalo na pamet da je to, u stvari, način rada koji je socijalizam promovisao. Imaš radno vrijeme sa maltene strogo određenim pauzama, na manjima se ne štemplaš, na onoj za ručak se štemplaš, imaš sat vremena slobodnog. Kad se radi, radi se, nema zafrkancije. I ja sam mislio da je ovako u čitavoj državi, zato im je tako dobro, svi rade, gradi se, izgrađuje, za bolje sutra! Dragi Marks i Kapital. Moj socijalni kapital je ostao iza mene.

Dok nisam shvatio, nakon nedelju dana da to nema veze sa socijalizmom, nego je to tipični kapitalizam u svoj njegovoj moći. Štemplaš se da bi ti mogli odbiti od satnice, ništa drugo. Tjeraju te da radiš brže, ne zato da bi se država izgradila, nego da te manje plate, pošto si plaćen po satu.

To je toliko uvriježeno da i same moje kolege žele da rade što brže kako bi bili manje plaćeni. Ako se nekome ne sviđa, uvijek može da ode. Doći će drugi Portugalac. Odlučim da ćutim. I tako ćutim već mjesec dana. Zato moram ovo da pišem. Negdje mora da izađe.

Posmatram ih u užasu. Ujutru, „Moja Milena“ i to. Slušaju tehno muziku na slušalice. Skontam da ne možeš slušati tehno u pet ujutro jer to voliš, nego želiš da se razbudiš nečim što te vjerovatno nervira, i to toliko da ti ne da da zaspiš u vozu! Dakle, štres!

Žmirkam. Posmatram im zgrade i kuće, ne zavidim im kao nekad, kad sam bio izbjeglica u Srbiji, pa zavidio ljudima koji imaju domove. Ovi nemaju domove. Imaju zgrade sa stanovima. U njima slabo borave. Nove zgrade, izgrađene nekako da budu u skladu s prirodom, prijateljska forma, po par spratova samo, veliki prozori, terase, ’vataju svjetlost. A od prirode nikad dalje nisu bili. Nigdje mačke ni psa na ulici, osim na povocu, i ti su istreniraniji od mene. Ponašaju se u vozovima, u trgovinama, na aerodromu. Na prostranim terasama drže umjetne ptice, da im prave ptice ne slete i ne useru balkon. Toliko je čisto da mi nešto fali. Shvatim da fale ljudi. Nemaju vremena.

I počnem da razmišljam šta je to sve. Ne mogu u stilu „nije trebalo da dođem“. Neka baš jesam, da vidim šta je to. Drugačije ne bih znao. Zaradi se više, nemjerljivo za naše standarde, i potroši se sve što se zaradi, puno više nego kod nas, jer sve se plaća. I očišćene, blistave ulice, i besprijekorni vozovi, i podmazani, veliki satovi i kompjuterski sistemi na svakom ćošku, sve se to plati i sve je to tu da ne biste kasnili na posao, da lakše dođete do posla, i da se nakon njega vratite „domu“ svome. Ulicama se dive turisti.

Od prve plate si kupim cipele za broj veće.

Nakon par mjeseci dobijem i skalpel. Svečano mi je uručen i potpisao sam dokument o primopredaji pred svim šefovima. Nije to veliki skalpel kao kod nas, već sječivo od jednog centimetra koje se izvlači palcem s poteznim mehanizmom kad ustreba, zatim se samo vrati nazad. Da ne bih nekog napao ili da ne bih povrijedio sebe.

Tako sam zvanično postao dio međunarodnog tima radnika koji pomaže kapitalizam. I dalje putujem i pjevušim „Moja Milena“. Sve češće mi, u zadnje vrijeme, dolazi i ona Čorbina „Pobeći negde, daleko što dalje“.

Autor je želio da ostane anoniman. Njegov identitet je poznat redakciji.

lolamagazin.com/visoko.ba