Epidemija usamljenosti: Možda i vi patite od ove “bolesti”

Gospođa osamdesetih godina znala je da nije sin, niti kćerka, jer broj na identifikatoru poziva nije poznat. Bio je to nepoznat, ali prijatan muški glas. Vršnjaci se prepoznaju i kada se samo čuju. Posle neuspelog ubeđivanja da to nije broj izvesne osobe koju je tražio, čovek je počeo da propituje šta domaćica kuće radi i da priča šta je on radio toga dana. “Gospodine, šta vi hoćete od mene?” “Hoću samo da pričam. Usamljen sam.” Razgovor je završen pitanjem: “Da li bih mogao povremeno da vas zovem, samo da pričamo?”

Za one koji ne veruju da se dogodila evo podatka za mnogo bogatije zemlje od naše: statistika kaže da, grubo rečeno, jedno od troje starijih od šezdeset pet godina živi samo, a da polovina onih starijih od 85 godina živi samo. Broj usamljenih raste kod starijih od 60 godina, i u ovoj deceniji skočio je na 46. procenata, sa nekadašnjih 10.

Nazvali su ovo vekom usamljenih. Nije to subjektivni osećaj samo, biti sam sa sobom i nesrećan. Poslednja istraživanja (studija sa Univerziteta Brigham Young) kažu da smo zagazili u vreme kada se pali crveni alarm zbog usamljenosti ili osećanja tuge zbog nedostatka prijatelja ili društva, kako glasi jedna od definicija. To je sledeće veliko pitanje javnog zdravlja nacija, ispred gojaznosti i zloupotreba droga, a ne virusi, a ne nepobedivost superbakterija. Taj osećaj koji prati društvena izolacija ili bar manjak društvene povezanosti, uvećava rizik od smrti za 26 odsto, prema novoj studiji objavljenoj u magazinu Perspectives on Psyhological Science. Živeti sam, nemati društvo, čini još gore za zdravlje osobe od samog osećanja usamljenosti, uvećavajući rizik od smrti na 32 odsto, prenosi Nedeljnik.

Postoje te kuće na koja kucaju samo poštar ili ne daj bože hitna pomoć. Posao družbenice nije nepoznat u Srbiji; za to saznate kad neko okači na Fejsbuk oglas slučajno pronađen: “Potrebna mlada žena ili cura za ispijanje kafe – jedan sat, četiri evra, samo izjutra.”

Tu biološku potrebu za društvom u nekim zemljama pokušavaju da reše poslednjih godina osnivanjem telefonskih linija za usamljene. “Sa kim ste proslavili rođendan”, pita ljubazan i topao, mladi glas 81-godišnju nečiju baku, koja je zvala samo da bi, navodno, pitala za recept.

To je trenutak kada taj stari glas dobija tužnu notu jesenjeg očaja, podrhtava, a rečenica gubi smisao – jer rođendan nije slavila i da, bila je sama. Bio je to prvi poziv koji je uputila nekome u poslednih nedelju dana, a rođendan nije jedini dan koji je provela – usamljena.

Skoro 10.000 poziva nedeljno stigne u tu neuglednu poslovnu zgrade na severozapadu Engleske, 24-časovnom kol centru za one starije koji čeznu za osnovnom potrebom: kontaktom sa ljudima.

Usamljenost je Emili Dikinson objasnila kao “horor koji se ne preživljava”, i sama svojevremeno usamljena, retko izlazeći iz sobe. Upravo zbog svih upozorenja, Velika Britanija je odlučila da se na nacionalnom nivou izbori sa onim što zovu bolešću modernog sveta i trenutno je vodeća u ovoj oblasti. Osim onih kojima je posao da razgovaraju sa usamljenim starima, čak su i vatrogasci prošli kroz obuku da obilaze one starije i provere jesu li bezbedni od požara i od samoće. Usamljenost je postala svačija briga i posao.

Postoji obilje dokaza koji povezuju usamljenost sa psihičkim problemima i opadanjem kognitivnih i funkcionalnih sposobnosti kod nas ljudi. Kao pokazatelj ranije smrti, usamljenost je prestigla gojaznost na listi faktora.

“Porazni efekti usamljenosti na zdravlje i samostalnost predstavljaju ključni problem javnog zdravlja. Više nije Kalamurzing / Shutterstockmedicinski ili etički prihvatljivo ignorisati starije koji se osećaju usamljeno i Kalamurzing / Shutterstockmarginalizovano”, kaže dr Karla Perisinoto sa Univerziteta Kalifornija.

To je bitka koju zapadni svet pokušava da dobije, a istraživači je produbljuju pokušavajući da shvate njene korene na biološkom nivou. U magazinu Cell, neuronaučnici sa MIT-a, osvetlili su uticaj koji negativne emocije samoće imaju na izvestan deo mozga koji se povezuje sa depresijom. Proučavanjem miševa, tim stručnjaka sa MIT-a utvdio je da, kada su bili zajedno, taj deo mozga bio je neaktivan kod malih sisara. Ali, kada bi kratko bili izolovani, aktivnosti u ovim neuronima kod miševa bile bi dramatične u trenutku kada bi se spojili sa ostalima. To je prvi put da je na ćelijskom nivou potvrđeno verovanje da samoća nije dobra. Dodajte tome da su promene na neuronima bivale vidljive na miševima u roku od samo 24-satne izolacije.

Kada je devedesetih godina već bilo jasno da će to postati boljka broj jedan u bliskoj budućnosti, profesor psihologije sa Čikaškog univerziteta Džon Kaćopo posvetio se proučavanju usamljenosti. On je tvrdio da je usamljenost slična žeđi, gladi ili bolu i podjednako je neprijatna.

“Poricanje da se osećate usamljeno nema nikakvog smisla kao ni poricanje da niste gladni”, govorio je. Ali, reći da ste “usamljeni”, nosi sa sobom negativnu konotaciju, signalizira slabost ili nesposobnost da se povezuje sa ljudima, ili čak bude nasamo sa sobom.

Ta neizgovorena stigma o usamljenosti evidentna je upravo kod poziva pomenutom centru. Većina onih koji zovu, uglavnom to rade da bi navodno dobili savet ili neki recept. Mnogi zovu više od jednom dnevno. Kažu da ima i onih koji zovu na svakih sat vremena da bi čuli koliko ima sati. A samo retki bi otvoreno govorili o usamljenosti.

Ako su otvorene linije za školsko nasilje, za pomoć žrtvama trafikinga ili porodičnog i drugog nasilja, zbog čega je bilo nemoguće uvesti liniju za one kojima je potrebna samo uteha? Taj impuls da se pozove neko nepoznat da bi se ćaskalo, zapravo je vrlo zdrav, kaže profesor Kaćopo.

Usamljenost nije samo ono što pogađa stare, iako ima mnogo razloga da izgleda tako, a jedan od njih je odlazak dece i smrt supruga… Ti ljudi puni su priča iz mladosti, iz vremena kad su bili srećni, puni su znanja o prošlosti koju mi ne pamtimo ili je znamo samo iz udžbenika. U stvari, kažu da je moguće mnogo naučiti iz samog slušanja onih koji traže malo pažnje. Neverovatno je da je ideja kao što je “srebrna linija”, kako je nazvana ova linija za stare, ubrzo postala popularna nakon otvaranja pre tri godine.Sada ovi strpljivi službenici primaju oko 1.500 poziva dnevno. Najveća briga nisu oni koji zovu, već oni koji su suviše usamljeni da bi podigli telefon.

Ali, ima onih koji veruju da se usamljenost ne može rešiti telefonom i privremeno. Profesor Kaćopo je svojim istraživanjem dokazao da usamljenost pogađa nekoliko ključnih telesnih funkcija, i da prvo što uradi jeste da natera organizam da preterano reaguje na stres. Podiže se nivo kortizola, a onda lagano ubija vaskularni sistem čoveka i postepeno vodi do podizanja krvnog pritiska i slabljenja prokrvljenosti vitalnih organa. Njegov rad je pokazao i da odbrambeni mehanizam imunog sistema slabi i čovek postaje podložniji infekciji.

Tek poslednjih nekoliko godina usamljenost se proučava kroz nauku, pre nego samo psihološki ili sociološki. Neki od doktora počeli su da je proučavaju tek kada su postali svesni da postoji nešto što slabi organizam pacijenata, a nije bolest. Ti pacijenti koji bi priznali usamljenost, imali su zajedničku nit: probleme u obavljanju svakodnevnih sposobnosti, slabiju mobilnost i umirali bi u proseku šest godina otkako su praćeni.

Prvi važan korak je, kako kažu naučnici, prepoznati problem usamljenosti kao problem javnog zdravlja nacije. Drugi korak je da i muškarci i žene podjednako potraže pomoć, jer je, kako kažu Britanci, 70 odsto poziva od usamljenih starijih žena. Sve kreće od toga da muškarcu nije potrebno “da priča sa nekim jer može da brine o sebi”, kaže Majk Džen, 70-godišnjak koji radi u jednom od ovih volonterskih udruženja u Londonu. “To što ne pričam sa nekim, neće me ubiti.” Ali, nauka kaže da hoće.

Zato su dobra ona druženja na Kalemegdanu, za početak, jer ako morate da ćutite, onda bar ćutite u društvu dok igrate šah.

lolamagazin.com/visoko.ba