Kad vas više nema, kad ste bezoboje, kad ste zašutjeli jedno drugom odavno, ko grobnice, ko vode ponornice, jutrom se prvo u crnim kronikama tražite. U podočnjacima ti se smije srce, odahnjuje, što konj/koza još je na životu; dok istovremeno prstima preko očiju prekoravaš svoju sebičnu nepromišljenost, jer netko drugi nije. Uvijek netko drugi nije.
Svi koji su bezoboje s nekim tko se pentra po brdima i planinama, ovih su dana umrli dvaput. Jednom ispod silnog Vrana i sleđenog jezera, iza spletene kose Grabovčeve Dive, onkraj polja razasutih stećaka; drugi put u krilu Bjelašnice. Ima nešto posebno u ljudima što ne biraju ljude, nego utrobu planina kao jedinu iskaznicu svoje osobne slobode, svog vremena i dana. Što prodaju zadimljena žuganja prenatrpanih birtija za divlji mir ogoljelih visina. Što su sve izopačeno ljudsko, nedotaknutom bjelinom i pustoši zamijenili. Što najbolje traju samoćom u šumama. Gdje ptici i nebu ništa ne trebaš reći, da bi se razumjelo. Pa zaspeš, a zvijezde ti legnu u šake. I nikad nisi bezoboje, jer planinu imaš. Nekad je toliko imaš da se u tebe samog presadi, da te čuva od džungle ljudske, kad jednom opet siđeš među ljude.
Voljela sam i njega planinara, i planinu u njemu. S njom sam se više i družila u trenucima naših nesnosno glasnih tišina, kad bi je redovno iskipovao pred moje oči. Evo, pa preskoči ako umiješ, hercegovačka kozo! Ipak, bila je to nadnaravno lijepa planina. Voljela sam i nju, i planinara njega. Rekla čak i Bogu to jutro, đe si kralju, ne dolazim ti često, možda me ni ne znaš, ta što bi me i poslušao, vid’ mi glave…al’ nemoj samo da je on, tamo ispod Vrana, tamo usred Bjelašnice…nemoj samo da su to inicijali koje ja, jako dobro znam.
Dva su mlada planinara izgubila život u mojoj zemlji, u svojim najmilijim planinama, u samo tri dana. Netko sada nije bezoboje. Netko je bez svega.
Moj konj je još živ. I svi oni konji i koze s kojima smo zašutjeli odavno, ko grobnice, ko vode ponornice. Još su živi. A to „još“ je tako prokleta i najnestabilnija vremenska odrednica. Nemoj da nas preskoči. I samo zaskoči jednog jutra u novinama nespremne. A da ne zagrlimo. Odvolimo. Zajedno. Soboje. Kako Bog zapovijeda. Da planine u nama vode ljubav dok nas ima.
