Neću više da se bojim ni države ni ministra ovoga ni kurca onoga.
Neću više da slušam kako sutra mora biti bolje, jer gore vala biti ne može.
Neću više da mi sudbu kroje oni koji se ni Boga ni čovjeka ne boje.
Neću više da mi moždane vijuge iritiraju oni koji vazdan na krvi profitiraju.
Neću više da „svi smo naši“ znači „samo nas jaši“.
Neću ni da radim samo da ne umrem od gladi.
Neću ni da idem u škole samo da me babe iz osmog koljena zavole.
Neću ni da se sutra udajem samo da za generacijom ne zaostajem.
Neću ni da rađam da svijetu ugađam.
Neću, Dobrivojke mi moje.
Neću da dijete odgajam tamo gdje za ubistvo niko ne odgovara.
Neću da umrem od materinskog straha svaki put kad vidim malo mraka.
Neću vala ja da se s tuđim životom cjenkam.
Neću ni sa svojim, barem toliko se smrti i sama bojim.
Neću više ni da vjerujem da je svako svoje sreće kovač.
Neću više, jer znam ja da ti za svaki Paprikovac ne treba sreća, no novac.
Neću više, jer znam ja da (ne)sreće uglavnom kroje pogrešne dijagnoze.
Neću više, jer zna i moj pankreas u kom žbunu je vrijeme za uzbunu.
Neću više ni da moram.
Neću da moram biti ono što komšija s petog misli da ženi priliči.
Neću da moram voljeti ono što mali iz marketa misli da ženi doliči.
Neću više da me pitaju lica znana i neznana što se ne šminkam i kao „normalna“ žena ne ponašam.
Neću, Veselke mi moje.
Neću ni da se ošišam, izvini, mama.
Neću ni tebe nikada da pustim, tata.
Neću, jer njima jesi još jedan ratni-vojni invalid u grobnoj raci, meni si cijeli svijet u jednoj brojanici.
Neću da pustim to što su te u tuđu bitku silom uveli, a kad im više nisi bio potreban, neljudski izdali.
Neću da pustim, tata, to što su te u statistiku pretvorili i s onih 40 maraka svakog mjeseca ponižavali.
Neću da pustim, a bojim se da i ne mogu.
Neću više ni da se bojim, tata, ni ove republike, a ni one tvoje nadgrobne slike.
Neću da slušam, tata, kako govore da ovdje nikad ne znaš kad će krv da potekne i pravosnažnost smisla sasvim iz mozgova da istekne.
Neću ni da budem budala, pa da mislim da sve može biti kao nekada, kada ste ti i mama u Sarajevu planirali budućnost za mene i ovu vašu stariju, a moju jedinu.
Neću da živim u iluziji, al’ oko mene je sve rijaliti.
Neću, Jovane mi jedine.
Neću, tata, ovako, ali ima tu jedan problem.
Ne znam ti ja kome se to „neću“ prijavljuje.
Ne znam ti ja, tata, ni kako se strah ubija.
A ni ko drži pištolj u ruci.
A ne znam ni da li hoću ikada da saznam.
lolamagazin.com/visoko.ba
Ako želite preuzeti tekst ili dio teksta čiji je autor Visoko.co.ba, dužni ste navesti naš portal kao izvor autorskog teksta! Isto se odnosi i na fotografije i video materijale čiji je autor portal Visoko.co.ba ili materijale koji su dati portalu na korištenje.
Član 14. Kodeksa za štampu i online medije BiH: Značajna upotreba ili reprodukcija materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja prava, osim ako dozvola nije navedena u samom materijalu.