Pokušavam duboko udahnuti na nos i izdahnuti na usta. Stvoriti balans i opustiti se. Međutim, ne ide. Uzdišem umjesto da udišem i počinjem da se gušim. Od svega i sviju. Robujem tuđim očekivanjima i željama, pri tome zanemarujući ona osnovna svoja. Suludo, rekli biste, ali realno, svako od nas svakoga dana nešto radi za druge. Mnogo toga u suštini, zanemarujući sebe i svoje potrebe. Nekada je to opravdano, očekivano, logično pa i potrebno, a nekada jednostavno previše, jer dok dotrčiš na sva mjesta na koja te zovu, zaboraviš i šta je glavno odredište i koja je svrha utrke.
Budimo se ujutru i preskačemo udisaje, jer palimo net da provjerimo pristigle mejlove i poruke. Preskačemo obroke, jer žurimo na sastanke, preskačemo ljude, kako bismo došli do novih. A onda kada dođemo do njih, shvatimo da ni stari nisu bili loši. Onda nas steže pa ne znamo šta sada sa tolikom kolekcijom. Kako utisaka, tako i ljudi, koji ma koliko naizgled nevažni bili, izuzetno su važni. Svako u vašem životu ko ima ikakav doticaj i uticaj na vas važan je u mjeri da ste srećni, ali i nesrećni zbog njega. A evo i kako.
Dok dotrčiš na sva mjesta na koja te zovu, zaboraviš i šta je glavno odredište i koja je svrha utrke.
Nekada nam je važnije da održimo veze u životu, nego da ispoštujemo svoje potrebe pa zato odemo na dogovorene kafe, unaprijed neraspoloženi zbog istih. Volimo da nas vole i da smo potrebni, jer je to prosto ljudska potreba, ali i iscrpljujuće je. Svaki put kada neko ima neko očekivanje od vas, vi ste već na pola puta da ne uspijete, jer otkud znate šta su drugi htjeli, a šta vi mogli dobiti od sebe. Zato je potrebno pronaći mir i okrenuti se sebi. Ne treba to biti neka izolacijska utopija, ali nekoliko dana praznog kreveta punog misli, strahova, nadanja i očekivanja, ali samo vaših.
Želim reći prijateljima da ih volim, ali da to ne znači da sam u stanju biti akumulator sreće 24 sata dnevno 7 dana sedmično i da je nekada sasvim ok što neću biti uveče tu na internetu nakon cijelog dana na poslu koji je vezan za internet.
Nekoliko dana praznog kreveta punog misli, strahova, nadanja i očekivanja, ali samo vaših.
Želim reći muškarcima da to što ih viđam, ne znači da ulazimo u nešto, jer ja volim da izlazim. Kako u grad, tako i iz odnosa. A preventivno i da ne ulazim u njih.
Porodici želim reći da smanje očekivanja, jer nekada kaskam za njima iako su moja prilično ispunjena pa se osjetim praznom čak i kada sam najispunjenija.
Kolegama na poslu da je posao važan, ali ne i najvažniji i da je kolektivni cilj sreća, a ne pregorijevanje umova koji se žele na silu forsirati da budu kreativni. Rekla bih jednostavno se opustite i ne stvarajte pritisak. Ni sebi, a ni drugima.
Ljudima na društvenim mrežama da nisu reformatori ako objave dnevno stotine ponjava statusa u kojima kritikuju sve i svakoga. Prosta jednostavna rečenica nekada je rješenje, a nekada i suvišna. Djelujte, a ne pametujte.
Rekla bih svima da mi treba predah i traženje. Ali da me ne prate manijaci jer šetam sama. Da mi ne prilaze stranci, jer nisam u vezi. Da mi ne stižu poruke, jer me danima nema. Da me ne traže patrole, jer mi se gubi trag. Rekla bih samo ne tražite me. Barem dva tri dana. Tih nekih stotinjak sati samo me pustite da se pustim i prepustim sebi. Jer udahnuti duboko i izdahnuti uopšte nije jednostavno.
Rekla bih i otišla. U planinu, wellness, šetnju, na spavanje, na izlet…
Bilo gdje, samo da sam sama, jer ako im to ne kažem, nikada neće znati da me svojim prisustvom guše.
Rekla bih im, ali onda ne bi znali kada da se vrate pa se možda neki od njih nikada ne bi ni vratili.
Upravo zato im neću ni reći. Nikada.
Koliko toga čovjek svakodnevno radi zbog drugih, nesvjestan da samo šteti sebi zbog tipično ljudske potrebe, da bude potreban i da nekoga treba. Ma neka i pregori, ali neka ga na stotinu strana. Čovjek, koji luta od besmisla do očajanja, nekada stvarno treba biti sam, ma koliko se to činilo strašnim. Ni zbog koga drugog, nego zbog sebe. Možda to ne očekuje ni sam, ali da bi spoznao druge i gradio odnose, prvo treba da gradi onaj sa sobom.
Nikada nije kasno započeti ga, ali je neophodno osvijestiti ga, kao jednu od osnovnih ljudskih potreba.
visoko.ba/lolamagazin
Ako želite preuzeti tekst ili dio teksta čiji je autor Visoko.co.ba, dužni ste navesti naš portal kao izvor autorskog teksta! Isto se odnosi i na fotografije i video materijale čiji je autor portal Visoko.co.ba ili materijale koji su dati portalu na korištenje.
Član 14. Kodeksa za štampu i online medije BiH: Značajna upotreba ili reprodukcija materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja prava, osim ako dozvola nije navedena u samom materijalu.