Svetlana Spajić: “U mnogim slučajevima, tradicionalna muzika je ta koja je avangardna”

Od 1993. godine posvećena je njegovanju i očuvanju srpske tradicionalne kulture, sakupljajući i učeći na terenu, od izvornih pjevača najstarije generacije. Njen repertoar srpske arhaike obuhvata najstarije tradicionalne pjevačke oblike iz svih krajeva.

Učestvovala je u domaćim i internacionalnim muzičkim i pozorišnim projektima i nastupala sa svjetski poznatim vokalnim umjetnicima i muzičarima poput Janka Rupkina, Stele Čiveše, umjetnicom Marinom Abramović i eminentnim režiserom Robertom Vilsonom (Robert Wilson).

Povodom njenog koncerta u Banjaluci, Sonja Savić joj je, za portal Bosonoga, postavila nekoliko pitanja o njenom radu i razvoju, kao i o planovima za budućnost.

BOSONOGA: Nedavno ste održali koncert u Banjoj Luci. Šta je publika mogla da čuje na Vašem koncertu?

SVETLANA: Koncertni program obuhvatio je pesme iz Srbije (na glas, iz vika, na bas…), Republike Srpske (romanijski glas, gange iz istočne Hercegovine, pevanje sa Ozrena) i susednih oblasti Korduna, Banije, Posavine, Zapadne Slavonije, Like i Dalmacije (kolanje, groktalice, staro dvoglasno pjevanje i dr.). U drugom delu koncerta težište je bilo na pesmama iz Bosanske Krajine: Potkozarje, Zmijanje, Lijevče polje…

BOSONOGA: Od 1993. godine posvećeni ste očuvanju srpske tradicionalne kulture kroz učenje na terenu od izvornih pjevača najstarije generacije. Kako ste se odlučili posvetiti izučavanju ovih tehnika pjevanja?

SVETLANA: Tehnika pevanja je samo jedan dio tradicionalne kulture i nedostatan da bi se ona razumela, usvojila, održala i bila to što jeste. Tradicionalna kultura može se usvojiti samo od nosilaca te kulture, a ja sam tražila one za mene najbolje, od Timočke do Kninske Krajine.

BOSONOGA: Kakvo je bilo iskustvo izučavanja ovih tehnika, budući da se iste mogu naučiti isključivo u kontaktu sa učiteljem? Koliko je teško bilo savladati ih?

SVETLANA: Presudno je vreme, za svaku umetnost da bi je doveli do nekog nivoa potrebno je vreme. Da, teško je, jer je bilo potrebno izmeniti i dotadašnje ideje o tome šta je pevanje samo po sebi.

BOSONOGA: Ima li danas živih učitelja?

SVETLANA: Nosilaca tradicije ima i uvek će ih biti. No, to nisu učitelji, ne možete podučavati tradiciji. Ko god kaže da je učitelj tradicionalnog pjevanja ne razume suštinu tradicije. Škola tradicionalnog pevanja, to ne postoji. Postoji samo predanje, sa starih na mlađe i kroz žive zajednice.

BOSONOGA: Od svih zemalja koje ste posjetili i tehnika koje ste učili, gdje ste najviše naučili? Gdje je bilo najinteresantnije, a šta najteže savladati?

SVETLANA: Sve je jednako teško i na sve se ponovo i iznova vraćam. Staro pevanje sa Korduna ili iz Potkozarja veoma je osetljivo i teško savladivo ako niste duboko uronjeni u tu tradiciju. No, nije manje teško ni u drugim srpskim krajevima. Nije, pak, ni nemoguće, ali iziskuje mnogo truda i vremena i neprestano održavanje plamena, inače sve to lako i brzo izbledi u današnjim uslovima života.

BOSONOGA: Koliko su tehnike pjevanja koje ste učili i ljudi od kojih ste učili, bili raznovrsni i različiti jedni od drugih? Da li Vam se dešavalo da na različitim krajevima svijeta pronađete slične zvuke, pristupe, odnos prema muzici? Odnosno, postoje li kulture koje su po mentalitetu i tonalnosti slične srpskoj tradiciji?

SVETLANA: Ima sličnosti sa drugim kulturama, ima, na primer, sekundnog pevanja kod dosta evropskih naroda, ali naše ima svoje posebnosti. Svaki nosilac tradicije mora da izgradi svoj stil u okviru jednog korpusa tradicije. Neke kategorije su univerzalne u svim tradicijama. Tradicionalna muzika i u Africi i u Aziji i svuda prenosila se usmenim putem. Kod naše tradicionalne muzike pleni sloboda i snaga koja iz nje izvire. Mene tradicija Tuarega dosta podseća na našu dinarsku tradiciju.

BOSONOGA: Nastupate širom svijeta, ali i na festivalima koji pomovišu tradicionalne običaje na Balkanu. Ipak,djeluje da ste možda i više cijenjeni van granica našeg regiona. Da li je to zaista tako i, ukoliko da, zašto mislite da je to slučaj?

SVETLANA: Možda stoga što je kod nas u medijskom prostoru prevladao folklorizam i popularna etno kultura, a to baš nije tako interesantno publici u inostranstvu. I ja bih radije da gledam neku, na primer, seosku izvornu grupu sa Tajvana, nego neki njihov etno-pop bend.

BOSONOGA: Koji je značaj Krajine i Banjaluke u tradicionalnoj srpskoj muzici? Koliko je teško mladima približiti ono što radite i da li mislite da postoji opasnost da će generacije koje dolaze potpuno zaboraviti ove tradicionalne tehnike pjevanja? I zbog čega bi mladi trebalo da se zainteresuju za srpsku predanjsku pjesmu, i tradiciju uopšte?

SVETLANA: Tehnika će doći prirodno ako se razume šta tradicija jeste. U Bosanskoj Krajini veliki je legat etnomuzikologa Vlade Miloševića. Za početak, posvetiti se njegovom delu koje je zlata vredno. Delo Vlade Miloševića plus živi kontakt i rad sa izvornim pevačima iz Bosanske Krajine osigurali bi nastavak te tradicije. Tradionalno pevanje nije manje važno od jezika kojim govorite.

BOSONOGA: Koja je razlika (u nekoliko riječi) između krajiške predanjske pjesme i pjesama drugih srpskih areala?

SVETLANA: Nema razlike. Većina srpskih kultura i jesu, zapravo, krajiške kulture. Nije čudno što pjevači iz Timočke Krajine mogu savršeno dobro da pevaju sa onima iz Kninske Krajine, bez obzira na stilske razlike i razlike u govoru… Mnoge naveliko prihvaćene arije u Kninskoj ili Bosanskoj Krajini nalazimo i u istočnim krajinama.

BOSONOGA: Iako je tradicija fokus Vaše karijere, zalaziliste u druge muzičke pravce. Na albumu „Pesme iznad Istoka i Zapada“ ste već eksperimentisali. Da li ste razmišljali da idete dalje u modernizovanju tradicionalnih tehnika kroz neke druge muzičke pravce?

SVETLANA: Ne postoji modernizovanje tradicije, već mogućnost saglasja tradicionalne muzike i savremene muzike. U mnogim slučajevima upravo je tradicionalna muzika ta koja je avangardna.

BOSONOGA: Da li je kombinovanje tradicije sa savremenim zvukom put da se očuva izvorna muzika ili tu postoji bojazan od gubitka njene autentičnosti, utapanja u druge žanrove ili deformisanja u neželjenim pravcima? Koji je najbolji način da se očuva tradicija?

SVETLANA: Ako tradicija uistinu postoji ona ne može tako lako da se izgubi ili iskvari. Nekad upravo pokušaji konzerviranja dovedu do gubitka tradicije. Ona je živa stvar i ako ima živih zajednica biće uvek i tradicije. Evo, Slavonci ili narod u Potkozarju. Opasnost se krije kada ono što je rodna pesma prebrišemo agresivno nečim novim. Primer, krajiški pevači koji su zašli u turbo – krajiški folk pobrišu fini štim one starije pesme i njene stilske osobenosti i ne mogu nanovo da povrate tu finoću koju su nekada imali. Šteta… Ili besomučno širenje kudovskog stila pevanja, koji je uniformisan, često preglasan, sa lošom dikcijom. To su ta otuđenja.

BOSONOGA: Sarađivali ste sa brojnim poznatim muzičarima i umjetnicima. Koja od tih saradnji je za Vas bila posebno vrijedno ili posebno neobično iskustvo?

SVETLANA: Jedno od najintenzivnijih iskustava bilo je pevanje sa domorodačkim narodom Sedik sa Tajvana. Njihov jezik i napevi zvuče kao s početka stvaranja sveta.

Mislim da je jedan od najboljih albuma koje sam uradila ovaj sa berlinskim ansamblom Zeitkratzer, “Serbian War Songs”.

BOSONOGA: Novi album nam stiže u ovoj godini. Šta možemo očekivati od njega i kada je uopšte planirano da izađe?

SVETLANA: Album bi trebalo da se pojavi do septembra, a predstavićemo se pesmama iz krajeva koje do sada nismo pokrivale, poput Korduna. Biće, nesumnjivo, opet dosta sekundnog pevanja, ali i atraktivnog pevanja u kolu i bogatog pevanja na bas.

lolamagazin.com/visoko.ba