Anamaria (zajedno, bez “j”), nije me primetila na vratima kafea “Fagot”…
Zavirio sam u mali prenatrpani šank kao u trafiku, ostavljajući njenim prijateljima dovoljno vremena da joj signaliziraju moj dolazak…
Crneli su se šćućureni u krugu kao Ožalošćena Porodica, i tek poneka svetla nijansa (nepastelna, za ime božije!), provlačila se kao detalj na njihovoj garderobi. Dabome, bilo bi senzacionalno da i boje nisu na onom dugom spisku predmeta, normi, nagona i fenomena koje Sekta prezire i nipodaštava…
Sedeli su na niskim tapaciranim klupicama u suprotnom uglu, što i nije tako udaljeno kao što zvuči. Kafe “Fagot” se, u stvari, i sastoji od četiri velika spojena ugla, i svako ko se spusti u tu šupu automatski se nade u nekom od njih. Dabome, uz to je i tavanica upadljivo niska, i mada visina nije ni među prvih pet osobina kojima me opisuju, ubrzo sam osetio kako mi se teret planete njiše nad glavom kao prepuna pristanišna mreža, i nisam se usudio da dignem pogled ka ogledalu…
Bio sam siguran da se upravo pretvaram u neku od onih ružnih pljosnatih ribeština, koje izbečene puze i bauljaju po dnu, pokušavajući da se provuku ispod okeana…
Da, istina je, ne volim takva mesta, ne volim ih uopšte…
U zagušljivim suterenskim kafićima oduvek pokazujem simptome kesonske bolesti, i za to već, manjeviše, znaju svi koji me znaju… Anamaria, svakako, i mnogo bolje od ostalih…
Verovatno je baš zato to Sektaško Uporište i izabrala za skrovište od mene?
– Hej?
Mahnula je, šmirajući iznenađenje, uzvratio sam uzdržano, kažiprstom uperenim u baš pristiglu čašu, pokazujući da nemam nameru da se mičem od šanka…
Što li sam je toliko i tražio, kog vraga? Bilo je jasno da ću je izgubiti ako je pronađem…
– Evo me… Dolazim tamo…
Provukla se kroz gužvu naizgled lako (kao da se priseća polke?), gaseći cipelicama neke zamišljene pikavce na podnom mozaiku, ali ja sam znao kako joj teško pada tih par koraka ka meni. U zadnji čas sam odlučio da ipak ne kažem glasno da ih je možda prekasno napravila? Rastojanje između nas definitivno se više nije moglo preći tek tako, prostim svakodnevnim koracima…
– Nisi bio kod kuće?
– Nisam…
– Zvala sam te oko osam. Pola devet. Tu negde…
Poljubila me je službeno, kao da mi uručuje ručni sat za dvadeset i pet godina provedenih u Firmi, pokušala je da izdrži moj pogled potpuno smireno, ali nešto je iznenada poplašilo par lastavica pritajenih u njenim trepuškama…
O da, lagala je, još kako…
Jednom, kad je zadremala, preturajući joj krišom po recima, kao po tašni, slučajno sam nabasao na neke male, nepotrebne laži, i te noći je tamna senka slutnje prvi put nadletela moje snove.
Znao sam da to uzima jednom za uvek, Laž je teška droga, sa te igle se još niko nije skinuo…
– Završilo se malo ranije, pa smo svratih na kaficu, svi zajedno… Ovaj… Baš sam se spremala da krenem… Ozbiljno… Evo, ovog časa…
Vidim, lutko, zamalo da se sudarimo na vratima…
Kako dosad nisi naučila da sam ja momak kog svako može lagati, ali ga niko ne može slagati?
I da glupa pravila ove igre u kojoj je tebi sve dozvoljeno poštujem jedino zbog toga što sam ih lično odredio?
– Hoćeš li da malo sednemo… s njima… ili da odmah idemo negde?
Ovo “s njima” izgovorila je za nijansu značajnije nego što je bilo potrebno, da ja slučajno ne bih pomislio da bi to moglo značiti i “s nama”, no, ja sam već imao svoju teoriju o tome ko bi tu mogao biti s kim, a ko baš i ne…
Primetio sam tipa koji je nekako ostao da visi kad je Anamaria ustala, odavala ga je napadna spontanost, naglo je živnuo, usplahirio se, zverao levo desno, ali je usput vrlo vesto izbegavao upornu zasedu mog pogleda…
Da, znam…
Bilo bi prirodnije da sam ga klepio još u dolasku, a usput pljusnuo par preventivnih šamara i njegovim eventualnim sekundarnima, ali ipak sam, ko zna zašto, samo oprezno kovertirao svoj sledeći veliki potez, i bezvoljno slegao ramenima…
Kao da joj je laknulo zbog toga?
Otaljala je još jedan osmeh, pružila ruku, i odšlepala me do društva za stolom, pažljivo i sporo, kao staru prolupalu škodu…
– Ovako, deco… Da vas upoznam… Ovo je taj moj Petraš…
